1. Овој сајт користи колачиња неопходни за неговото функционирање. Ако продолжиш да го користиш, значи се согласуваш со нашата употреба на колачиња. Прочитај повеќе.

Проза, поезија – извадоци

Дискусија во 'Литература и уметност' започната од MissPagane, 13 февруари 2010.

  1. donnalia

    donnalia Популарен член

    Се зачлени на:
    1 јуни 2013
    Пораки:
    660
    Допаѓања:
    212
    Пол:
    Женски
    „Проблемот со светот е дека глупавите се целосно уверени, а интелегентните полни со сомнеж.“
    -Bertrand Russell
     
    На GirlLove му/ѝ се допаѓа ова.
  2. poenta

    poenta Форумски идол

    Се зачлени на:
    29 ноември 2013
    Пораки:
    5.012
    Допаѓања:
    35.978
    Пол:
    Женски
    Езеро

    Ти си ми тоа езеро. Тој цвет од води и небо
    длапко во снагата на полето птицо во прегработ на ридот
    Ти ли си тоа старо тоа сонце тој збор
    од брег до брег од бран до бран што ми иде

    Те барам долго езеро но каде си ми ти
    во окото на бранот во грлото на каменот
    притаена роса врз дланката на планините
    глас одамна изговорен во пепелта на водите

    Ти езеро си стројно сјајно крзно од куна
    волчи заб лист од јасика блеење на ѕвона
    ти езеро си починка и буна во триста руна
    кога со снагата од дуња ќе те оплоди она

    Матеја Матевски
     
    На QweenSM и Hipica им се допаѓа ова.
  3. donnalia

    donnalia Популарен член

    Се зачлени на:
    1 јуни 2013
    Пораки:
    660
    Допаѓања:
    212
    Пол:
    Женски
    Интерлигенцијата е еден вид вроден талент, а лудоста е инстинкт.
     
  4. poenta

    poenta Форумски идол

    Се зачлени на:
    29 ноември 2013
    Пораки:
    5.012
    Допаѓања:
    35.978
    Пол:
    Женски
    Песна за жената

    Жената е… жената е …
    Бело маче годиначе,
    речна слатка тресопатка,
    вита ива миризлива,
    мека трева што подгрева,
    боцкав венец крај кладенец,
    мрава, сешто што преправа,
    кревко птице назимниче,
    тивка соба во злодоба,
    прва љуба до прељуба,
    свила што се распостила,
    лето в сенка засолнето,
    глина полна сончевина,
    утро в сина виделина…

    Гане Тодоровски
     
    На Hipica му/ѝ се допаѓа ова.
  5. AnaKarenina

    AnaKarenina Форумски идол

    Се зачлени на:
    6 октомври 2011
    Пораки:
    5.801
    Допаѓања:
    55.000
    Пол:
    Женски
    Една кратка поучна приказна на која налетав денес и морав да ја споделам

    A psychologist walked around a room while teaching stress management to an audience. As she raised a glass of water, everyone expected they’d be asked the “half empty or half full” question. Instead, with a smile on her face she inquired, “How heavy is this glass of water?” The answers called out ranged from 8oz to 20 oz. She replied, “The absolute weight doesn’t matter. It depends on how long I hold it. If i hold it for a minute, its not a problem. If i hold it for an hour, i’ll have an ache in my arm. If i hold it for a day, my arm will feel numb and paralyzed. In each case, the weight of the glass doesn’t change, but the longer i hold it, the heavier it becomes.” She continued, “The stress and worries in life are like that glass of water. Think about them for a while and nothing happens. Think about them for a big longer and they begin to hurt. And if you think about them all day long, you will feel paralyzed - incapable of doing anything.” Always remember to put the glass down.
     
    На kikikikirika, Cacy, QweenSM и 3 други им се допаѓа ова.
  6. poenta

    poenta Форумски идол

    Се зачлени на:
    29 ноември 2013
    Пораки:
    5.012
    Допаѓања:
    35.978
    Пол:
    Женски
    -"Зошто возрасните сакаат бројки"?
    Кога им кажувате за некој нов пријател, тие никогаш не ве прашуваат за она што е суштинско. Тие не ви велат: „Каков е звукот на неговиот глас? Кои се игрите што ги претпочита?”. Тие ве прашуваат: ”Колку години има? Колку браќа? Колку е тежок? Колку заработува татко му?”.
    Само на тој начин мислат дека можат да го запознаат.

    Ако им кажете на возрасните: „Видов една прекрасна куќа со розови тули, со китки здравец на прозорците и гулаби на покривот…” – тие нема да успеат да си ја замислат таквата куќа.
    Треба да им се каже: „Видов една куќа која вреди сто илјади франкови”. Тогаш ќе извикаат:
    -„О, колку е убава.”

    "Малиот Принц" од Антоан де Сент Егзипери

    Прекрасна книга за возрасните луѓе.Колку и да ја препрочитувам секогаш ќе спознавам нешто ново...
    Ја обожувам книгата :)
     
    На prominent, L-enna и Mishela им се допаѓа ова.
  7. blosson

    blosson Популарен член

    Се зачлени на:
    19 јули 2011
    Пораки:
    384
    Допаѓања:
    263
    Пол:
    Женски
    Moјот живот е проекција на моите желби и мечти од детството, навидум преголеми и нереални. Но, јас секогаш си дозволувам да ги пречекорам границите на фантазијата, бидејќи, според мене, ништо не е невозможно.
    Oва е од еден блогерист Филип Дракалски,тој е неверојатно талентиран http://patotdolonod.wordpress.com/ еве за неговиот блог за Книгата ''Патот до Лондон'' https://www.facebook.com/pages/%D0%9F%D ... 40?fref=ts еве ја и фб страната каде што објавува вакви цитати од книгата што ја пишува, препорачувам да погледнете стварно вреди. :)
     
  8. 1209

    1209 Форумски идол

    Се зачлени на:
    1 август 2010
    Пораки:
    5.760
    Допаѓања:
    37.866
    Пол:
    Женски
    Поезија не читам често, но има некои дела кои ме оставаат без збор и ми го ежат секое влакнеце на телото ова е едно од нив.

    Annabel Lee-Edgar Allan Poe


    It was many and many a year ago,
    In a kingdom by the sea,
    That a maiden there lived whom you may know
    By the name of Annabel Lee;
    And this maiden she lived with no other thought
    Than to love and be loved by me.

    I was a child and she was a child,
    In this kingdom by the sea,
    But we loved with a love that was more than love—
    I and my Annabel Lee—
    With a love that the wingèd seraphs of Heaven
    Coveted her and me.

    And this was the reason that, long ago,
    In this kingdom by the sea,
    A wind blew out of a cloud, chilling
    My beautiful Annabel Lee;
    So that her highborn kinsmen came
    And bore her away from me,
    To shut her up in a sepulchre
    In this kingdom by the sea.

    The angels, not half so happy in Heaven,
    Went envying her and me—
    Yes!—that was the reason (as all men know,
    In this kingdom by the sea)
    That the wind came out of the cloud by night,
    Chilling and killing my Annabel Lee.

    But our love it was stronger by far than the love
    Of those who were older than we—
    Of many far wiser than we—
    And neither the angels in Heaven above
    Nor the demons down under the sea
    Can ever dissever my soul from the soul
    Of the beautiful Annabel Lee;

    For the moon never beams, without bringing me dreams
    Of the beautiful Annabel Lee;
    And the stars never rise, but I feel the bright eyes
    Of the beautiful Annabel Lee;
    And so, all the night-tide, I lie down by the side
    Of my darling—my darling—my life and my bride,
    In her sepulchre there by the sea—
    In her tomb by the sounding sea.
     
    На Trnche и L-enna им се допаѓа ова.
  9. Hinebrra

    Hinebrra Популарен член

    Се зачлени на:
    21 декември 2012
    Пораки:
    128
    Допаѓања:
    256
    Една од омилените.

    Suicide - Fernando Pessoa

    If you want to kill yourself, why don't you want to kill yourself?
    Now's your chance!
    I, who greatly love both death and life,
    Would kill myself too, if I dared kill myself...
    If you dare, then be daring!
    What good to you is the changing picture of outer images
    We call the world?

    What good is this cinema of hours played out
    By actors with stock roles and gestures,
    This colorful circus of our never-ending drive to keep going?
    What good is your inner world which you don't know?
    Kill yourself, and maybe you'll finally know it...
    End it all, and maybe you'll begin...

    If you're weary of existing, at least
    Be noble in your weariness,
    And don't, like me, sing of life because you're drunk,
    Don't, like me, salute death through literature!

    You're needed? O futile shadow called man!
    No one is needed; you're not needed by anyone...
    Without you everything will keep going without you.
    Perhaps it's worse for others that you live than if you kill yourself...
    Perhaps your presence is more burdensome than your absence...

    Other people's grief? You're worried
    About them crying over you?
    Don't worry: they won't cry for long...

    The impulse to live gradually stanches tears
    When they're not for our own sake,
    When they're because of what happened to someone else,
    especially death,
    Since after this happens to someone, nothing else will...

    First there's anxiety, the surprise of mystery's arrival
    And of your spoken life's sudden absence...
    Then there's the horror of your visible and material coffin,
    And the men in black whose profession is to be there.

    Then the attending family, heartbroken and telling jokes,
    Mourning between the latest news from the evening papers,
    Mingling grief over your death with the latest crime...

    And you merely the incidental cause of that lamentation,
    You who will be truly dead, much deader than you imagine...
    Much deader down here than you imagine,
    Even if in the beyond you may be much more alive...

    Next comes the black procession to the vault or grave,
    And finally the beginning of the death of your memory.
    At first everyone feels relieved
    That the slightly irksome tragedy of your death is over...
    Then, with each passing day, the conversation lightens up
    And life falls back into its old routine...
    Then you are slowly forgotten.

    You're remembered only twice a year:
    On you birthday and your death day.
    That's it. That's all. That's absolutely all.
    Two times a year they think about you.
    Two times a year those who loved you heave a sigh,
    And they may sigh on the rare occasions someone mentions your name.

    Look at yourself in the face and honestly face what we are...
    If you want to kill yourself, then kill yourself...
    Forget your moral scruples or intellectual fears!
    What scruples or fears influence the workings of life?
    What chemical scruples rule the driving impulse
    Of sap, the blood's circulation, and love?
    What memory of others exists in the joyous rhythm of life?

    Ah, vanity of flesh and blood called man,
    Can't you see that you're utterly unimportant?
    You're important to yourself, because you're what you feel.
    You're everything to yourself, because for you you're the universe,
    The real universe and other people
    Being mere satellites of your objective subjectivity.
    You matter to yourself, because you're all that matters to you.
    And if this is true for you, O myth, then won't it be true for others?

    Do you, like Hamlet, dread the unknown?
    But what is known? What do you really know
    Such that you can call anything "unknown"?

    Do you, like Falstaff, love life with all its fat?
    If you love it so materially, then love it even more materially
    By becoming a bodily part of the earth and of things!

    Scatter yourself, O physicochemical system
    Of nocturnally conscious cells,
    Over the nocturnal consciousness of the unconsciousness of bodies,
    Over the huge blanket of appearances that blankets nothing,
    Over the weeds and grass of proliferating beings,
    Over the atomic fog of things,
    Over the whirling walls
    Of the dynamic void that is the world...
     
  10. poenta

    poenta Форумски идол

    Се зачлени на:
    29 ноември 2013
    Пораки:
    5.012
    Допаѓања:
    35.978
    Пол:
    Женски
    ...A веќе е ноќ! Ноќ на вештиците!

    "Кој не ја видел,тој не се родил
    кој ја видел,а не ја вкусил,тој умрел
    кој ја вкусил,тој не куртулил
    оти ќе живее.
    Јас,а можеби и Ти."

    "Љубов постои.Не секаде,не секогаш,но постои.Тоа е најважниот личен вселенски настан: како пронаоѓање на опашеста ѕвезда,твоја опашеста ѕвезда која никој друг не ја гледа."

    извадок од романот Вештица од Венко Андоновски
     
  11. Someonespecial

    Someonespecial Free-minded aesthete

    Се зачлени на:
    17 ноември 2012
    Пораки:
    13.088
    Допаѓања:
    163.456
    Пол:
    Женски
    „She lends her pen
    to thoughts of him
    that flow from it
    in her solitary.
    For she is his poet
    and he is her poetry.“
     
    На prominent, L-enna, TeddyGrey и 1 друга личност им се допаѓа ова.
  12. poenta

    poenta Форумски идол

    Се зачлени на:
    29 ноември 2013
    Пораки:
    5.012
    Допаѓања:
    35.978
    Пол:
    Женски
    Глас

    Пак ме сонуваше, нели?

    Не, реков: не! Не пуштив гласен крик.
    Сон си ми, сон си ми, бдеења цели,
    секој ден, секој час, секој миг.

    Сон биди, сон што ме мами,
    сон в денот, ден в сонот, сон будно бладање,
    за да се разберам колкав сум самик,
    за да зачекорам в честакот Човечко Страдање.

    Пак ме сонуваше, нели?

    Да, реков: да, ќе пуштев гласен крик,
    Сон си ми, сон си ми, бдеења цели,
    сон вечен, вечна недостиг.

    Гане Тодоровски
     
  13. fatamorgana123

    fatamorgana123 Популарен член

    Се зачлени на:
    11 февруари 2013
    Пораки:
    1.273
    Допаѓања:
    1.530
    На дождовните капки
    им недостига твојот лик.
    Неочекувано фатени во
    блуд со шминката,
    ја признаваат сета вина,
    посакувајќи небо да
    им се твоите очи.
    Се сеќавам колку сакав
    да имам мокра улица со тебе
    и еден распукан ѕид од
    куќа со прекрасна фасада.
    Сакав крцкав трем
    и градина со свенато цвеќе,
    за да не биде совршено…
    Со тебе сакав залудност
    како цртање снег,
    и очигледна лага
    како утеха пред смрт.
    Сакав ветрот
    да ми љубомори
    што имам прсти
    за твојата коса
    и да ме повикаш дома
    на последниот чекор
    пред врвот на светот,
    оти ти недостигам,
    како што твојот лик
    им недостига
    на дождовните капки.
    И јас би се вратил,
    на нашата мокра улица,
    во нашата куќа со
    совршена фасада
    и еден распукан ѕид.
    Би те гушнал
    на нашиот крцкав трем
    и би ти нашол…
    Да, би ти го нашол
    совршениот цвет
    од нашата градина со
    свенато цвеќе…
     
    На Someonespecial и Hinebrra им се допаѓа ова.
  14. blosson

    blosson Популарен член

    Се зачлени на:
    19 јули 2011
    Пораки:
    384
    Допаѓања:
    263
    Пол:
    Женски
    ''Невозможна си'' рече тој и се насмеа со фрустрираност. ''Kaко да се искажам за да ми поверуваш? Не спиеш и не си мртва.Јас сум тука и те сакам. Отсекогаш сум те сакал и засекогаш ќе те сакам. Постојано мислев на тебе, го гледав твојот лик, секоја секунда додека бев отсутен. Кога ти кажав дека не те сакам..тоа беше најцрната лага. ''
    Eдвард се обраќа кон Бела, ''Mлада месечина''- Стефани Мајер <3
     
    На stejsi2005 му/ѝ се допаѓа ова.
  15. GirlLove

    GirlLove Форумски идол

    Се зачлени на:
    4 јануари 2010
    Пораки:
    5.069
    Допаѓања:
    14.178
    Пол:
    Женски
    Ова се 10 мудрости од познати личности кои барале одговори како да им удоволат на жените.

    1. Сигмунд Фројд – Големото прашање кое никогаш не е одговорено и на кое и јас не можев да одговорам и после 30 години истражување на женската душа е: Што сакаат жените?

    2. Алберт Ајнштајн – Кога маж седи со убава девојка еден час, тоа поминува како минута. Но, нека седне на жешка печка пет минути, ќе му изгледаат подолго од еден час. Тоа се вика релативност.

    3. Лени Брус – Мажите се како кучињата, секогаш се враќаат. Жените се како мачките. Викнете им еднаш и веќе ги нема.

    4. Оскар Вајлд – Лицето на мажот е негова автобиографија. Лицето на жената е нејзина измислена приказна.

    5. Оскар Вајлд – Жените сакаат да одолеат на машкото додворување, но и да го стопираат неговото откажување од неа.

    6. Чарлс Буковски – Немојте да чекате добра жена, таква не постои.

    7. Сигмунд Фројд – Жената би требала да го омекне, но не и да го ослаби мажот.

    8. Бернард Корнвел – Нема да жалите за маж кој умрел, но ќе жалите за жената која сте ја пропуштиле

    9. Вилијам Шекспир – Жените зборуваат два јазици од кои едниот е вербален.

    10. Фридрих Ниче – Ах, жени. Тие ги прават врвовите повисоки, а падовите почести.
     
  16. poenta

    poenta Форумски идол

    Се зачлени на:
    29 ноември 2013
    Пораки:
    5.012
    Допаѓања:
    35.978
    Пол:
    Женски
    "Животот е море, а човекот – кораб. Умот е сидрото на тој кораб, срцето е едро, а страста – ветер во тоа едро. Каква полза од едро без ветер?“

    Вештица од Венко Андоновски
     
  17. fatamorgana123

    fatamorgana123 Популарен член

    Се зачлени на:
    11 февруари 2013
    Пораки:
    1.273
    Допаѓања:
    1.530
    ,,Дениција"' – Петре М. Андреевски
    ...Оти ја љубев Дениција,
    како што ги отворав пролетните аптеки,
    сместени во гласот од славејот,
    како што славејот ги спријателуваше
    небото и земјата,
    како што таа ми ја одземаше тежината,
    додека трчав кон неа,
    како што не можев да видам ништо освен неа,
    како што таа живееше додека јас умирав,
    како што и јас не знеав како би умрел,
    ако таа не се родеше...
     
  18. Angel.m49

    Angel.m49 Истакнат член

    Се зачлени на:
    25 јуни 2014
    Пораки:
    50
    Допаѓања:
    21
    Пол:
    Машки
    Една од најголемите вистини за жената...
     
    На GirlLove му/ѝ се допаѓа ова.
  19. simonna.a

    simonna.a Форумски идол

    Се зачлени на:
    23 февруари 2013
    Пораки:
    4.449
    Допаѓања:
    32.641
    Пол:
    Женски
    ’’Светов е создаден така што кога двајца или тројца ќе тргнат по некого,се придружуваат и другите, фрлаат врз него камења и шират лоши гласови не знаејќи точно и самите зошто.На луѓето како да им причинува задоволство да го згазат оној што не може да се брани.’’
    Жорж Санд-Малечката Фадета
     
    На kikikikirika му/ѝ се допаѓа ова.
  20. Sky-butterfly

    Sky-butterfly Форумски идол

    Се зачлени на:
    22 декември 2013
    Пораки:
    3.391
    Допаѓања:
    60.805
    "Се изгледа совршено.
    Ама токму таа совршеност почнува да ми создава немир.
    Себеси се гледам како чекорам по пат на кој добро ми се познати сите камчиња и знаци.
    Деновите по ништо не се разликуваат, исти се, во недоглед се нижат еден по друг.
    Како ѓердан бисери се, на кои им се воодушевувам, но не би ставила на себе, зашто не носам ѓердани.
    Уште помалку бисери..." Последниот чај -Винка Саздова