Расположена и весела психички, а уморна физички, би прилегнала малце, времево само за спиење е и така....
Kако да сум качена на некој брод кој постојано плови. На истиот има патници кои се постојано со мене.. Некои ги пуштив да си одат ... затоа што знам дека таму некаде ќе бидат среќни. Таму некаде ќе го најдат она по што копнеат. Во куфериве со се и сешто понесов и спомени. Насмевки, бакнежи, солзи радосници, погледи кои ми говорат без да проговорат. Остана само да седнам во кола и да си држам моја страна. Нека има
Се чувствувам како целиот свет да го носам на плеките зарем нема никој кој меже мене да ме разбере , како се чувствувам , кога ми е тешко , зарем нема некое рамо на кое ќе можам да се исплачам ? Зарем јас сум толку затворена личност која става зидови пред кој сака да и се доближи и која неможе да оствари комуникација со надворешниот свет ? Не знам дали јас сум толку изолирана од овој жив свет или проблемот и не е само во мене ? Се чувствувам уморно од животот , изгубено ...
СЕ ЧУВСТВУВАМ НАЈСРЕЌНО НА СВЕТОТ, ГОСПОД КАКО ДА МЕ СЛУШНА И НА ТАКМИЧЕЊЕТО НА КОЕ ТРЕБАШЕ ДА ИДАМ ИСПАДНА ДЕКА КАРТОНИТЕ НЕШТО НЕ НИ ВАЖАТ...И ВО ПОСЛЕДЕН МОМЕНТ ОТИДОВ НА АЕРОДРОМОТ АЛЕКСАНДАР ВЕЛИКИ, ДА ГО ВИДАМ ДАНИЕЛ, ГО ВИДОВ, МИ ДАДЕ АВТОГРАМ, МЕ ГУШНА И БАЦИ ВО ОБРААЗ...ПРЕСРЕЌНА СУМ....