Растрчаноо, буквално цел ден во трчање ми помина... Појди ваму, појди таму... Па и кај врни, автобусо каснешее, јас ко луда на постојка чекам 20 минути , за тоа време пешки ќе појдев, ама ајде шо е то е...
Спремен за вртење нов лист во мојот живот,бришење на стравовите и заборавање на минатото кое ме прогонува.
Денеска сум полна со самодоверба, се чувтвувам енергично, и мислам дека светот е мој! Сакам секој ден вака да се чувствувам.
http://www.the-open-mind.com/photos-of-russian-hermits-into-the-woods-away-from-the-world/ Нека светка...
Многу ми е досадно, глупаво, не знам зошто но ми се чини дека во секој момент ќе заплачам, поради старите спомени, старите пријателства. Ме прифаќаат во последно време..