Многу сум тажна, ама буквално тага што трае и никако да измине. И не само денес, целава недела. Чувство на заглавеност, неизвесност, не-волја. Баш тага и жалење.
Вчера те пуштив да одиш, и е една од најтешките работи кои морав да ги напрам, ќе те сакам уште долго, осеќам....
Со оглед на тоа дека сонував дека сум на Хаваи и очите ми се наполнија со рајска убавина, денес лето ми е.
Немам волја за ништо, немам бидејќи немам мотивација дека нешто ме чека/очекува. И така си ги поминувам деновите обидувајќи се да не размислувам на последиците. Едноставно вчера, денес, утре така ми се прави. Ќе дојде ден кога ќе сакам да си ја избришам масата. Денес не е тој ден. And I'm trying to be ok with that.