Само страв, ништо друго. Ништо. Можеби по малку мачнина и борба за здив. А здивот сирот, обвиткан со темна прашина. Прашина која станува секојдневие. Веќе толку длабоко е навлезена во очите, устата, телото што мислиш ти ја исфрлаш од себе, а не дека таа влегува во тебе.Желбата е голема, но пустиот мозок, заробен во таа темнина, сакајќи или несакајќи ја брише желбата. Таа станува заборав. И што останува друго? Ништо. Само страв, ништо друго... Така се чувствувам, не денес, цела година.
Umorno, nenaspano, ponizeno, razocarano. Izgleda gorniot kako ke ti opredeli - taka ke zivejs, ne kako shto ti sakas. Srede bel den se napiv caska liker - na eks, znaci dotamu sum drop. Pocnav da se somnevam vo moite osnovni principi na zivot, dotamu sum. Dali voopsto vredi da si dobar i iskren?