Утепана, вирусот ме среди, син ми, па јас, цела недела без сон сега и без сила. Одамна вака не бев раздрмана
Катастрофа. На работа толку негативни луѓе што "поради тие луѓе" едвај ми се оди на работа, 8 часа да немаш со кој да направиш некој муабет. 8 часа молчење и слушање расправии на работа.
Не знам некако ми е тешко и ми се плаче без потреба, кога ќе ми текне за иднината некако тешко ми паѓа, оти не знам што ме чека. Осеќам на срцето еден товар имам и некако сакам да заплачам така едно убаво ама не бива и сета тешкотија ја претворам во нервоза.
Denes se cuvstvuvam kako borec, posle vcerasnata Borba jas mislam Deka silata mi e pri kraj..... A I nervite