Имам чувство... се предозирав. Со луѓе, нелуѓе... нешта, чудесии од нешта и врагови од сенешто и по некое си ништо. Стандард. Со недели барам нешто. Као конкретно е, само што јас не знам што е. Не знам нит, дал се пие, дал се јаде, се џвака, дише ли.. ил само го зјапаш и ти ствара чувство некое као од магично апче...витаминче. Фалеше. Фали де. Не оти го открив. Да го откриев не ќе брбљав. Не знам у некои од ствариве, како тоа да уживам. Мајќе ми сум заборавила. Нит е да го речеш,нит е да го преќутиш, нит е нит. Шо да е. Се некој ќе се навреди. А па, не е да не го кажеш. Ме издишуваат луѓево. Штом зазвони телефон иам чувство ко да ми седнале врз гради и ми рипаат те врз стомак те врз гради, па на ушка ми се качуваат. Озбилно, не можам. Ни за себе немам од витаминчето, нит па за нив. Преправања сакаш ли. Глупоштини, глуперди. Од што сакам некои ствари да избришам ќе ги искинам страниците триејќи. Подочњаци имам веќе од будноќава моја. Ти можда не ги приметуваш, ама ја ги осеќам како ми се влечкаат по земја. Се влечкам и ја.Њушкам. Барам. Life's playing tricks on me. and i must find something else to do... or else. Период е.Ал не е. Жими се, не е. Се осеќам над се. Ок е тоа, aл да е на некое време. Чекам да се смени. Да сврти нова плоча, иначе малку ќе ми се возовите и автобусите и авионите, малку ќе ми се и сите патишта и сите планини, и реките и се ќе ми е малку за да сама мењам. Само треба да се мења. Само. Толку бар знам. http://www.youtube.com/watch?v=2LgrGHWS ... re=related
Не знам, не знам дали е ова правилно но само сакам да помине, да е само период... Зошто повторно истото?
Од една страна среќно затоа што се видов со сестра ми, ми годеше променава ама од друга страна и не сакам да си одам дома. Повторно се враќам на старите обврски... учење, школо, книги.
Понеделник, 8 и 5 мин, јас на работа. Како може да се чувствувам? Факин поспано, безволно, со огромна желба што побрзо да помине денов. Да го преживеам понеделников.