Почитувани, во оваа тема сакам да создадеме една проза која никогаш нема да има крај, а секој ке напише по нешто, па да видиме што можеме заеднички да направиме еве јас ке почнам прва, а секој од вас ке пише по една реченица... се надевам дека убаво ке звучи... Се разбудив утрово со мислата дека денес е „мој ден“
Луѓе брзаат на работа, учениците на училиште, детскиот џагор на далеку се слуша... ми се измами блага насмевка.
Denes sum podgotvena za se... Duri da ja trpam komsikata kako vristi so nejzinite serenadi od mladosta.
Не знам како и не знам зошто, но одеднаш, длабоко во мене почувствував нешто интересно, нешто туѓо, нешто непознато за мене.
Тогаш сваќам дека после дождот иде сонце, и не било се така црно. Имаше светлина на крајот од тунелот, и се фаќам себеси како тргнувам по неа.