Срам ми е да кажам ама најмногу се плашам од глувциод нив душа немам од дете ама сега имам мачкици кои ми се лично обезбедување од гнасни суштества и не сум сретнала инаку кога ќе спискам цел град ќе ме слушне.
Од се што мрда се плашам. И инсект да ми се доближи реагирам.Ако више ми е ептен слатко животинчето некој што е со мене го замолувам да го држи додека го погалам.
И јас не се плашам до толку да имам некој опсесивен страв, повеќе ме ужаснуват, пример мачки кога се во фаза на парење, со тие нивни страшни звуци што ги испуштаат. Паа... вероватно дека кога би се најдела очи во очи со мечката или лавот, ќе го осетам тој парализирачки страв, ама се надевам нема
Добро е, бар твоите не ти ги носат дома преполовени пленовите. Мојава на шетња кога е, мора да ми донесе преполовено глувче. И искрено, од мртви животни најмногу се плашам (во ова спаѓа и живото месо). А, кои трауми ги доживувам кога мачката ќе го остави мртвиот плен во двор и кучето ќе почне да се трие од него (ловџииски инстинкт, го камуфлираат нивниот ирис со мирис на пцовисано)... Мислам дека стравов ми е од кога ми умре последното сиријско хрчаче (бев 5 години). Го ставивме во дрвена мала кошница за да го погребаме. За последен поздрав ја отворив кошницата и кога го погалив, му се деформира кожата. П.С. Карнофобијата не ја добив од никаде, едноставно, ми се гади од живо месо, не можам да го погледнам, а камо ли да го допрам. Исто и мирисот многу ми смета, затоа избегнувам месари.
Za ubivanje na najmaloto mozno pajace go vikam mm od zivotni ne mi e strav , samo imam malku onaka odbivnost kon zmii i slicni ligavi sustestva i osi i strshlen
Единствено „животно“ кое може да ви наштети и тоа без никаква причина и од злоба е човекот, така да единствено од кого треба вистински да се плашите е човекот. Животните кога ќе ве повредат тоа го прават инстинктивно или се чувствуваат загрозени, само човекот напага и убива без причина.