Е и баба ми знајт така да појдит на екстерно тестирање и професорката-професорот сите прашања да му ги кажиТ. Вејче коски испотресовте од тоа пусто екстено, а мака не видовте. Мислам кој како, некој сигурно видел...Море иста приказна како лани, све дечицава апла Анштајн. Цела година 1-ца по социологија, а на екстерно 4. Море, море што катил професор се сторил тој, детево се знајт, тој така да му прајт. После кој е крив детето што не учело цела година или професорот кој оценил дека толкав му е капацитетот за ОДЛИЧЕН 1-. Екстерново да се укине, резултатите не се реални. Детево инаку му е прв братучед.
Е нема! Мој си е ма, ти оди купи си. Тој ми е втора љубов која сеуште си ја сакам, можеш само да си сонуваш дека ќе го добиеш. Сеуште си го чувам, го ставам на полнач секоја Недела, го користам одвреме навреме... Најважното е дека го сакам. И нема да дозволам и него да го изгубам. Да си знаеш, кога ќе умрам ќе им кажам на тие таму да ме закопаат со него вп џеб. Ете, си го кодирав и никој освен јас не може да го користи. Сѐ има катанец, а клучот само јас знам кој е. И само јас ќе знаам засекогаш. Да, имам друг, но го користам тој поради потреба, а не поради нешто друго. Гледам јас, сите сакаат да ми гп земат, ама нема! Од денес, секаде со мене ќе си го носам. Е, така да си знаеш.
Ајдее да ви раскажам за мојот Британски денеска во школо. Имаме во училиштето волонтерка од Британија и нели не разбира Македонски и денеска ни доаѓа на час, па почнувам јас да и зборам Британски иако и самата не се разбрирам. Си зборам јас, а женава си трае и на крај онака срамежливо ми вика „I don't understand“ бруки, бруки, па почна цело одделение да ми се смее. Всушност ни јас не се разбирав, така да го измислив новиот јазик на универзумот. You're welcome people, you're welcome. Исто и пред некој ден кога на историја пробував да пишувам со лева рака добив пофалба од наставникот дека доколку си го разбирам тој ракопис ќе ги разберам и хиероглифите.
Цел ден ми игра левото око. Знам, не се кажува. Ама не се ни трпи. Кој знае колку луѓе помислија дека им ќимкам денеска На маж ми бела лага му кажувам синоќа. Така, си ја гледам колата прашлива, за перење е, а и не беше метена внатре откако е купена па решив да ја исперам. Да ја видиш каква е сега, како од салон излезена. Убаво жено, убаво. Овие две риби во аквариумот нови ли се? А дали уште перат коли рачно пред таа продавница? Што е битно чија рака перела? Ситничар! Времево бе луѓе не ни се оправја. Не е убаво. И оваа ли година до Јули ѕивери ќе носиме
Се наоѓам на плоштад у Скопје, од нигде никаде на ведрото небо еден облак, и почна да си врне. Си викам ај ќе одам, ќе стигнам до Рамстор, и онака не врне многу. Абе стигам до Рекорд, до семафорите, коа рече да плиска, си викам у себе bring it on bitch, и се посилно мава пустото, а црвеното светло си свети... Луѓево вадат чадори од ташните, јас мојот сабајле го оставив на маса, ми се виде сонце, гадно се заебав. Трчам накај спомен куќава на Терезичка, се пикам тука под стреите кај Стопанска накисната, пливам во патиките, коа претрчува една девојка, младичка, згодничка, со лаковани кондури, дотеранка пицната, со кутија над главата, и на нејзе пишува „Портокали“ . Кај ја најде бе жено кутијава, алал да ти е.
А првата љубов која ти беше, алкател? Гледате ли што е љубов, како се сака и не се дава на друг а не вие ми се бламирате па ваков бил па онаков бил. Секогаш треба да велите мој си е и најсовршен е, на никој не го давам. Ниту смртта не е пречка љубовта да продолжи во најдлабокиот џеб под лесната црна земја. Само гледај да има бандера близу и да ти стават некој штекер, за да си го полниш кога ќе ти се испразни, за да не цркне батеријата па со неа и љубовта. Свашта Иста приказна, ама јас бев во сандали и кај ново Веро. Еден ден сонце, нареден дожд, ќе треба добро да го запаметам редоследот кој ден какво време. Да не била девојката со портокали?
Татко ми арно ми викаше: “Кученце, мила, не трежи од школо правда, никаде ја нема!“ Но јас НЕ ќе се борам за таа проклета оценка што ја заслужувам до коска ако треба! Но, за жал во право беше! Како може, некој цело време да одговара, да искача на табла, да има добри тестовите,и да има 3 за крај, а некој што не се замара цела година, не носе книги, не е одговарал на табла никогаш, НИ кога професорката инсистирала, секогаш и` било “Другиот час професорке!“, не е внимавала никогаш на часот, и накрај професорката ја рамне со мојата оценка? Со кој тестови, со кој одговори, со што ја рамне? Со нејзиното спиење и моето внимавање на час? Како бре луѓе? Ме ставија екстерно тој прдмет да полагам, и професорката ми ставила конечна оценка според нејзини претпоставки. Како таа може да знае јас за колку знам? Сеа за инат има да седнам цела вечер нема да склопам око, али прашањава ќе ги научам на памет ако треба! Уште 100 пати ќе ги повторам, ама има да извадам 5, па што сака нека биде! Денес, секој некој професор стана!
Мој денешен мотиватор 4. Potatoes, eggs, and coffee beans Once upon a time a daughter complained to her father that her life was miserable and that she didn’t know how she was going to make it. She was tired of fighting and struggling all the time. It seemed just as one problem was solved, another one soon followed. Her father, a chef, took her to the kitchen. He filled three pots with water and placed each on a high fire. Once the three pots began to boil, he placed potatoes in one pot, eggs in the second pot, and ground coffee beans in the third pot. He then let them sit and boil, without saying a word to his daughter. The daughter, moaned and impatiently waited, wondering what he was doing. After twenty minutes he turned off the burners. He took the potatoes out of the pot and placed them in a bowl. He pulled the eggs out and placed them in a bowl. He then ladled the coffee out and placed it in a cup. Turning to her he asked. “Daughter, what do you see?” “Potatoes, eggs, and coffee,” she hastily replied. “Look closer,” he said, “and touch the potatoes.” She did and noted that they were soft. He then asked her to take an egg and break it. After pulling off the shell, she observed the hard-boiled egg. Finally, he asked her to sip the coffee. Its rich aroma brought a smile to her face. “Father, what does this mean?” she asked. He then explained that the potatoes, the eggs and coffee beans had each faced the same adversity– the boiling water. However, each one reacted differently. The potato went in strong, hard, and unrelenting, but in boiling water, it became soft and weak. The egg was fragile, with the thin outer shell protecting its liquid interior until it was put in the boiling water. Then the inside of the egg became hard. However, the ground coffee beans were unique. After they were exposed to the boiling water, they changed the water and created something new. “Which are you,” he asked his daughter. “When adversity knocks on your door, how do you respond? Are you a potato, an egg, or a coffee bean? “ Moral: In life, things happen around us, things happen to us, but the only thing that truly matters is what happens within us. Which one are you?
Јунски утра на лик на насмевка. Ветерот таинствено се прикрадува низ отворениот прозорец,ги преместува молчаливите сеќавања и го победува сонцето. Сината боја на небесната шир ја скротува далечината.Времето одлетува како птица и ме потсетува дека постојам. Ѕвездите ги прекриваат деновите со безбојни траги. Силната светлина ме озарува со сета раскош и ми ја затоплува душата како невидлив зрак. Размислувам за себе и за соништата. На празниот лист почнувам да исцртувам розова патека. Создавам живот со смели чекори. Бурата е тест за мудрост. Јас сум овде и сега.Ме разгалува магичниот воздух со сета негова свежина на лицето. Се загледувам во црвените цветови со тенко стебло што ја отцртува нивната виткост. Убавина и раскош на природата распослани наоколу. Жуборот на реката ми ги оттргнува мислите од малиот свет и потонувам во гласниот молк. Некои нешта стануваат достижни. Верувам во новата надеж. Живеам мигови на среќа. Моето постоење е нечие живеење.
Затишје пред бура... hock: Знаеш дека се е отидено по ѓаволите кога утрото ти започнува со 3 вида апчиња... Се шалам привремено е, се надевам до крај на недела ќе се опраам. Цела зима не се разболев за сега да се влечам по амбуланти со настинка и паднат имунитет. Него друго сакав да пишам, незнам дали сте од оној тип на луѓе што кога ќе се заљубите, уживате во својата мизерија. Неможете да спиете,немате апетит да јадете... едвај чекате да го видите типот а кога ќе се сретнете нозете ви се стресуваат. Освен име ништо друго не знаете за него. А кога ќе се сретнете Марфи стапува на сила и се каете за секој изустен збор аххх. А несакам да се разминам со типов и се да отиде во неповрат... Кое проклество го имам значи со некој што воопшто не ми е физички привлечен можам за се и сешто да развијам тема на муабет чисто онака колку да не ќутиме. Ама кога ќе се затрескам во некого suddenly all talking magic disappears. Ве молам следниве 3 недели пуштајте ми среќа, ке ми треба на повеќе полиња. Барем мобилни или фб да си размениме. Не ми се верува кој муабет го праам 8мооделенки во моментов се похрабри од мене...
Напредува: Пребарувањето даде 2884 резултати: +екстерно Да незнај човек дали да пачи или да се смеј,а?
^Да не знае човек дали да плаче или да се смее,а?* Ќе срушат рекорди ако ти дадат тебе екстерно по македонски да полагаш.
Дојде јуни, а го пречекав депресивно. Расположението ми се менува какко времето. Очекувам попозитивни денови. Оф топпик ако има некоја феминка за разговор и совет да ми пише лп
Понекогаш мир и тишина е се што е потребно. Да размислував на тема омилен период од денот пред 4-5 години, би рекла ден, кога е сончево. А сега едвај чекам да дојде ноќта. Светлата се гасат. Настапува тишина. Остануваме само јас и моите неприбрани мисли. Можам да ја оладам главата од сите работи што преку денот ме мачат. Ги ставам слушалките и се заборавам во музиката и во мислите. Во темница е се толку морбидно, па дури и самата јас, а сепак е толку убаво, прекрасно. Го чувствувам срцето како ми чука. Го наоѓам мирот... Да се биде сам понекогаш е добро. Да се биде осамен е лошото. И не знам зошто ли се чувствувам осамена? Ги имам другарките што секогаш се тука за мене, и ги ценам или барем мнозинството од нив искрено ги ценам. Можеби затоа што ноќите ми станаа или многу долги или многу кратки... Потребна ми е некоја топла прегратка и топла рака што ќе ми каже дека ме сака и подржува, или барем една ноќ, на раат да ја поминам. Сепак ноќите ми се скратени. Или можеби ме опкружија негативни луѓе? Проклета да сум ако уште еднаш пуштам некој во мојот свет, или ако уште еднаш му дозволам на некој да ми ја цица позитивноста (а под некој мислам на сменета другарка). Луѓето те буткаат накај границите, а потоа ти си лошиот.
Можеби и јас сум крива ама несакам да ме притискаат и гушат,значи ме здробија секој ден по 20 пати ми звони братучетка ми и ме замарат неможам јас така на некој оти имал уште 2 дена овде и ќеф да му правам да излегувам со него иако не ми е ништо а си бара човекот жена и така ли се наоѓа нападно и набрзина си мислиш јас говедо за продавање сум,не за друго туку жал ми е за братучетка ми изгледа овој ја тера да ми звони толку пати и незгодно ми е веќе,како да ги задолжил да му најдат жена ,и преѓе не му вратив на пораката и овој се наљутил и ми вика фала што не ми врати а синоќа бидејќи бев на забава со колешки до полноќ братучетка ми ми вика ако не сум излезела овој ќе се наљутил па тортоп,освен одма да одам до матично па за да не биде љут господинот бре,не дека е лош на изглед ама нападен е ебаго,е неможам така бутни прачка пиј вино бре,ааааа
Секогаш кога ги читав мислењата на Кетрин си викав,боже зарем човек може да е толку заљубен, зарем можно е толку силно да се сака...погодете, да вистина било верувајте и на девојката. Бев момак кој одвреме навреме ќе се појавеше ќе треснеше некоја зелена, и онака усук да го нема...сето тоа се промени го нема повеќе него, таа го промени сето тоа. Ја сретнав на последното место што се надевав, местото кое секогаш ми служеше за искажување на моите чуства, местото каде што и ден денес тоа сеуште го правам...нежна, повлечена по карактер, полна со љубов тоа беа нештата што силно ги засакав кај неа, беше поразлична од сите што ги имав сретнато во мојот живот...тоа беше врска на далечина, врска која иако не делеа километри се чуствував среќно, исполнето, сакано беше љубов како во бајките нестварна, но за жал како и во бајките краткотрајна се заврши таа се промени, не е тоа невино девојче што го сретнав, се претвори во личност што не можам да ја познам за момент, за неколку часови, зарем може да се промени човек толку брзо, сеуште ги слушам тие зборови сабајлето кога и се јавив ТЕ САКАМ, тие два збора знаеа да направат да се чуствувам најсреќен момак на цел свет...но сето тоа веќе го нема, сега во моментов и пишувам среќна ли си гледа а не враќа, можеби е среќна што конечно го тргна тој терет од своето срце...но едно таа е првата која што ја засакав, не да ја љубам туку да ја засакам зашто ако се заљубив само во срце ке ми биде, кога еден ден ќе ме нема кога срцето мое нема да чука нема и неа во него да ја има, но ја засакав со душата а душата ќе ми биде вечна ќе ми лута на местата каде што ги врвевме заедничките моменти...збогум љубов моја!
Што им е проблемот денес на луѓето?Само озборувања, исмевања...А најтешко е кога си во такво друштво.Нема друга тема за разговор освен озборување за оној кој што ќе помине.Па онаков, оваков бил само тие биле совршени.Смеење на нешто безвезално, на нешто што е тажно.Леле неможам да замислам во каков свет живееме.Што ќе постигнеме со ваквите глупости што ги правиме?Не е се смешно во животот.Ако уште како мали не си ја сфатиме работата сериозно, нема да можеме и понатаму.Тажно е кога седиш во околина со луѓе кои не ја знаат лекцијата за животот, навистина е тажно.Ама што ќе чиниш кога некој друг не ги научил како што треба колку и да се трудиш ти да бидеш тој, неможеш.Епа јас неможам веќе да бидам таа што ќе ги слуша тие озборувања и исмејувања за сметка на други.Ќе ве истрпам уште неколку дена после 4 години и потоа ако ми помогне Бога засекогаш да ги заборавам тие работи и да побегнам далеку од нив.