Иво Андриќ: Доаѓаат такви времиња кога паметните замолчуваат, будалите прозборуваат, неспособните се обогатуваат
"Consider this: You can see less than 1% of the electromagnetic spectrum and hear less than 1% of the acoustic spectrum. As you read this, you are traveling at 220 km/sec across the galaxy. 90% of the cells in your body carry their own microbial DNA and are not 'you.' The atoms in your body are 99.9999999999999999% empty space and none of them are the ones you were born with, but they all originated in the belly of a star. Human beings have 46 chromosomes, 2 less than the common potato. The existence of the rainbow depends on the conical photo-receptors in your eyes; to animals without cones, the rainbow does not exist. So you don’t just look at a rainbow, you create it." — NASA Lunar Science Institute, 2012
Се изморив, и искрено - ми здосади. Да се извинувам - ми здосади. За се' нешто, за кое сум виновна, а и за она за кое не сум. Најчесто за она за кое не сум. Се изморив и од држење луѓе со сила. Стравот од осаменоста ме тера да молам за внимание, внимание кое по правило го заслужувам и ми припаѓа. И многу повеќе, ако сме искрени. Се изморив од буткање себеси во нечиј распоред, билo како и било каде. Се изморив од предлози и од изговори, од барање начин некој да ме засака, барање време од некого за мене и давање на моето време и повеќе отколку што го имам. Се изморив од трчање по нечија страст и бркање туѓи соништа, а заборавање на моите, заборавање на она кое мене ме прави среќна. Се изморив од адаптација, од правење од својот живот макета врз која некој изградил нешто друго, нешто кое мене не ми одговара, но за кое молчам и молчам и молчам... Се изморив од стравот дека ќе бидам оставена, тој е ужасен и неверојатно исцрпувачки. Се изморив од се' она за кое се плашев да кажам дека ме изморува. Немам веќе ни еден дел од себеси кој би можел уште малку да се труди. И не сакам да се трудам, затоа што трудот доаѓа отпосле. Залудно се трудиш онаму каде што нема приказна, онаму каде што трудот не ти се препознава. Не треба да се трудиш цело време. Не треба. Труди се кога ќе видиш дека има за што. И за кого - особено. Се изморив, и искрено - ми здосади.
Ги знаеш оние луѓе што се стално насмеани? Си направил ли некад муабет со таква особа? Ќе те слуша со саати... Сите твои маки и проблеми ќе ти ги слушне... И ќе ти се насмевне... Ќе те пипне за рака... Ќе те разбере... Од очи им излегува утеха и благост, со која ти ги мачкаат раните како со мевлем. И те лечи тоа бе, те лечи од корен и те прави како нов. И си идеш после тоа и си викаш - абе јас сум можел да летам?! Е, ама ти текнува после дека нешто заборави... Заборави да ги прашаш како се они. Дали нешто ги мачи, а ги мачи, ужасно ги мачи, све ги мачи... Ама не цркаат и не се жалат. Ги научил животот да примаат удари, а сепак да останат на нозе. Носат километарски лузни на телото, ама си ја превртуваат кожата на опачки да не се гледа. И се смеат ..., а би плачеле ! Би плачеле и они ама нема нигде рамо за нив. Дека они се рамо. Затоа, кога ќе сретнеш друг пат некој од нив, гушни го бе, гушни го јако и кажи му - плачи... исплачи се... зашто ќе експлодираш бе, па не си ни ти од челик ! – Драган Таневски
Ако не можете да направите нешто добро, барем направете да изгледа добро..... Трпението е клучен елемент кај успехот. (Бил Гејтс)
Секој поминува низ тешки моменти во одреден дел од својот живот. Животот не е лесен. Затоа ќе ви дадам мала тема за размислување: знаете ли дека најсилните луѓе всушност обично се најчувствителни? А знаете ли дека оние кои покажуваат најмногу грижа кон другите вo околинaтa најчесто стануваат жртви на неправеден однос? А дека оние кои обично се грижат за останатите цело време, всушност имаат најголема потреба од тоа некој да се погрижи за нив? Можеби не знаете, но трите најтешки фрази за изговарање се "Те сакам.", "Жал ми е." и "Помогни ми.".
“Sunshine dulls the mind to risk and thoughtfulness.” Just as melancholy, that raincloud of the mind, expands our capacity for creativity, so does actual gloomy weather — clouds, it turns out, offer something possibly more tangible, certainly more pragmatic, than “contemplation [that] benefits the soul”; their proverbial silver lining is more than proverbial; [...] Humans are biologically predisposed to avoid sadness, and they respond to sad moods by seeking opportunities for mood repair and vigilantly protecting themselves against whatever might be making them sad. In contrast, happiness sends a signal that everything is fine, the environment doesn’t pose an imminent threat, and there’s no need to think deeply and carefully. These contrasting mental approaches explain why the shoppers remembered the ten trinkets more accurately on rainy days; the rainy days induced a generally negative mood state, which the shoppers subconsciously tried to overcome by grazing the environment for information that might have replaced their dampened sad moods with happier alternatives. If you think about it, this approach makes sense. Mood states are all-purpose measurement devices that tell us whether something in the environment needs to be fixed. When we’re facing major emotional hurdles — extreme grief, an injury that brings severe pain, blinding anger — our emotional warning light glows red and compels us to act. For most of the time we sail smoothly through calm waters, allowing much of the world — including small trinkets on a store countertop — to pass by unnoticed.