Па јасно е дека не е едноставно, ти ја јаде психата, немаш мир никогаш. Ама тоа е, во светот страдаат милиони од тоа, на некој начин секој втор е невротичен, а не бара помош. Прифаќање велам оти ако не се помириме со тоа, ќе земе уште поголем замав, тоа ни стои во глава анксиозни сме, неспособни, страдаме повеќе од другите, зошто баш ние. Кажувам од искуство, од мојата борба со неа. Си велев не може она да ме команда. Ама многу згрешив, зазема големи размери, затоа ги советувам другите да не го прават тоа. Ако се борите секогаш ќе бидете поразени. Ако прифатите со тек на време ќе бледее. Терапијата не ја оспорувам кога е неоходна. Заедно со неа препорачувам да се поработи и на ова. Впрочем секој добар психолог ова ќе ви го каже.
So ova sto go pisa totalno te podrzuvam.. Ako se boris so nea ke te porazi samo treba da ja ostavis na mira i da ja ignoriras
Какви симптоми имаш ти и имаш ли техники за справување? На пример мене најтешкиот дел ми е кога ќе доживеам еден вид blackout, дереализација, се што е околу мене е како во сон, никаква концентрација, никаков интерес, неможност да ги слушнам другите што зборуваат, значи буквално како да се губам. И во таквите ситуации не знам како да си помогнам.
Јас немам дереализација, но ако почекав уште малку не знам што ќе беше. Т.е мислам дека пред да одам на лекар имав нешто налик на тоа, ама не сум сигурна дали беше дереачизација. Навечер станав од спиење и дали беше од поспаноста или не не знам. Ги мрдав рацете и нозете да осетам дали сум тука. Така да за ова не знам што би препорачала. Најголем проблем ми беа опсесивните мисли. И мислам најтрауматично искуство. Јас си велам можам да лежам и да ми биде лошо или да правам нешто и пак да ми биде лошо. Го избрав второто.Поактивна сум, само нешто преуредувам, анксиозните не сакаат едноличност, шетам кога ќе ми текне сама без да размислам два пати дали да излезам. Си велам се гордеам со тебе девојче, т.е се поврзав со моето внатрешно дете, не го/се критикувам, му/си простувам се. Гледам секој ден да научам нешто ново, некоја информација или збор и чувствувам задоволство поради тоа, живеам во сегашноста.И најважно почнав да се ценам и сакам себе си, така отстранив многу стравови. Мислам дека кога ќе ги отстраниш стравовите анксиозноста нема што да бара.
Ако имаше тумор (Не дај Боже) ке имаше страшни главоболки...оваа само нервнит систем ти ги напнал мускулите и затоа ти лазат морници.Пивни нешто лесно за смирување и сконцентрирај се на убавините на Турција.Ништо не ти е...здрава си...оди шетај и уживај....игнорирајги боцкањата ....тоа нервите ти го прават затоа што самата си стварашнервоза.Почни веднашсо ИГНОРРР и почни веднаш да уживаш...направи си ако не некој чај за смирување ...или испи Б6 и магнезиум...и насмеј им се на паниките.Некој не може да си дозволи одмор ни во Дојран, а ти си во Турција...заблагодари се на Универзумот што ти дал таква можност.Поздрав
Скоро 2 месеца живеам во константен страв секојдневно. Имам работа којашто ја мразам, но сум добро платен. На работа морам да бидам концентриран и посветен 100 % и нон стоп сум под стрес и притисок да работам брзо и ефикасно. Е сега проблемот е што поради мојава анксиозност неможам да го дадам максимумот. Ми се врти во главата, заматен ми е погледот, се ми е нереално како да сонувам, неможам да ги слушам со внимание ниту колегите ниту клиентите, а морам. Ме нервираат ситници и знам да изреагирам бурно. На моменти сум преморен, чувствувам слабост низ цело тело, губам рамнотежа.. Лесно се возбудувам за глупости па чувствувам стегање во градите, болки во вратот, рамењата и грбот. И најтешко од се е што мислам дека немам излез. Не ја сакам работата, а ми е потребна. Не сум способен да ја работам, а морам. Често размислувам да ја напуштам, а од друга страна дури и се плашам да не ми дадат отказ поради анксиозноста. Се плашам што би правел потоа и така добивам уште поголем страв и паника па ми доаѓа уште полошо. И се така во круг. Се плашам дека ќе изгубам контакт со реалноста. Полудувам.
Точно, во право е @dunja , нервниот систем така реагира. Не сум медицинско лице, и не сум баш сигурна дали е вегетативниот нервен систем или ЦНС. Само знам дека наоѓа слаба точка, и напаѓа. Мене очите мислам ќе ми прснеа, појдов дури во Турската EUROPEAN EYE HOSPITAL, не ехо на очи, не видно поле, не ехо на очи, не очно дно, не КТМ со орбити со контраст, што не испитав, се беше ок со очите. Не неколку иследувања што бев, сите наоди беа во рамките на референтните вредности и тоа во идеални граници, и тогаш една Докторка, беше Специјализантка на Ендо, ми рече, право на Психијатар што работи со неврози, и отидов, тогаш се испостави кај мене Анксиозна Депресија. Анксиозноста е со физички манифестации, а органски си потполно здрав.
Pojdi na lekar psihijatar.Ako treba lekovi zemaj. Privatniot zivot obidi se da si go sredis.Koga chovek e vo kvalitetna vrska togash se minorizira anksioznosta i se nasochuva vnimanieto vo druga nasoka. Ima periodi sekoj kako tvojot no ne treba da se krevaat race.
Моментално сум под терапии кај невролог. Ми дијагностицираше тремор (треперење) на рацете во мирување и во акција. Направив секакви анализи крвна слика, на ушно и очно. Направив ЕКГ и ехо на органи за секој случај. Се беше во ред. Неврологот ми препиша Неурозан и дијазепам од 2 мг. Користам и магнезиум. од лекарствава скоро еден месец како има немам никакво подобрување. Треба сега брзо да одам на контрола па ќе видиме што понатаму. Останува во опција посета и на психијатар. Се трудам да ги средам работите во приватниот живот, но ништо не ми оди. Затворен сум во свој круг и само така се чувтвувам сигурно и безбедно. Мирно и опуштено. После работа ретко излегувам. Ги запоставив пријателите и социјалниот живот. Неможам да излегувам, немам желба. Се чувствувам преморено кога сум надвор од дома, нервозен сум и нерасположен. Во ништо не наоѓам задоволство. Многу ми е тешко.
Ке ве молам ако знае некој да ми одговори...пијам флунисан(ад) и заласта(ап) за опсесивни мисли... ме интересира дали смеат да одат во комбинација со др.лекови,како на пример за вагинални инфекции и антибиотици...благодарам
Lele mene pak pocna zeludnikot Sega na dopir me boli koga se navednuvam mi se slosuva of to a me faka anks
Decki dali mu se na nekoj ima desavano na primer da se sekava na nekoi custva sto mu se slucile i vo momentot da go doprat ili da se navrati na niv da gi pak pocustvuva? Ајдее беше добра од саботата сеа пак такви чуства такви мисли неможам веке или ке бидам како порано или поубаво веке да ме нема немозам воа да го издржам...
И покрај се... Живеам сама во друг град, мислам хелоу јас сама хехе си се смеам сама на себе... Сакам да ве прашам пошто заборавив психијатарката да си ја прашам дали смеам со Зепирата (ја пијам на сабајле) да пијам и Магнезан, Чај од валеријана или капки, Омега 3? Инаку практикувам повеќе овошје да јадам.
Те пратам подолго прашуваш дали смееш да пиеш хелекс и чај од кантарион сега зепира и валеријана. Тие нешта не создаваат кој знае колку знајчни хемиски реакции во организмот така да смееш нормлано. Ако толку се сомневаш што не би требало конзумирај ги навечер овие другиве нешта. Ама АД со чаеви и други суплименти нема некоја значајна штетна реакција.
А да си земеш одмор или боледување? Да си направиш проценка на ситуацијата, да се тргнеш некаде, да почнеш со медитации, јога и психијатар? Да си одиш пак кај неврологот ако не ти делуваат апчињата? Едноставно да си дадеш период сам на себе... Разговор со психолог може да ти помогне да сфатиш од каде и зошто ти се случува ова, само треба да најдеш некој што ќе ти одговара. И мораш да излегуваш со пријатели. Барем на кратко. Мене седењето дома ме уби. Почнав со сила да излегувам, буквално, не ги ни слушав што зборуваат, ама се раскршува денот. Сам со мислите по цел ден е ужасно.
Jas bev so istite simptomi kako tebe pred 5 godini. Dolgo vreme se borev so tie custva no kolku i da se trudis da bides normalen yie se zgolemuvaat se poveke. Konevno sobrsv hrabrost i otidov na nevrops. mi dade terapija heleks i asentra. Posle eden mesec rabotite pocnaa da se menuvaat. Dobivav zelba i pptreba od komunikacija se lugeto, ne mi cukase tolu zabtxano srceto koga nekoj le mi se obratese ne osekav deorientacija i stanuvav se ppskoncentrirana ns se okolu mene. Si pomisliv kolku e lesno da se razgovara so lugeto da se smees da bides radosen i se prasuvav kako sum mozela da bidam nesrekna. Togas si rekov e ova e zivot. Terapijata morav da ja prekinam zasto ostanav bremena. Pred nekoj period povtorno istite simptomi mi se vratija na anksioznost. Sega pocnav da primam neoleksan pa ako nekoj ima iskustvo neka pise.