И јас едно време бев во депресија,кога се скарав со другарките и немав ни со кого да испаѓам,слушнав разни муабети за мене,едноставно немав со кого да ги споделам чувствата и да му ги кажам маките...така без другарки бев скоро 1 година и за тоа време се чувствував многу лошо,не ми се правеше муабет и се друго...фала богу тоа време помина,сега си имам и другарки,постојано сум насмеана и го мрднав газот малце подалеку од креветот
Депресијата не смее да се потцени, ако е јака и постојана тивко бе убива и треба што побргу да се делува против неа. Мене ме фати пред некој месец кога за еден ден ми се срушија некои долгорочни планови и сменив животна средина, друштво, симпатија, животен фокус се морав одеднаш да сменам и психички паднав. Не бев нешто многу тажен или вез воља за живот пошто ме држи тренингот ама комплетно загубив сон. Престанав да спијам со денови и се влечкав дома ко зомби. Нормално хронично ненаспан почна и тренингот да ми пати а јас да се нервирам. Што се не пробав, медитација, концентрација ништо не ми даде резултат. И кога после 3 месеци не ми се врати сонот видов ќе пропаднам ако вака продужи и плус почнав да се нервирам дека не бев способен ни да работам, ми падна концентрација и почнав да заборавам што е нормално кога си хронично ненаспан. Седнав и размислив кои ми се главните работи што ме мачат и не ми даваат мир и почнав да ги разрешувам, една по една. Освен тоа, срам не срам си отидов кај пријател на татко ми што е психијатар и му викам така и така ми се случи, го загубив сонот и му кажав шо мислам. Ми вика во таква ситуација е многу нормално да не спиеш, секој би паднал психички во твоја ситуација ама многу е битно да ги тргнеш причините за депресијата а спиењето ќе го вратиме со лекови пошто е сеа приоритет да се наспиеш ко човек. И тогаш прв пат во живот дознав што е Дијазепам, поим немав ни дека постои такво нешто, онака само повремено ќе чуев од другар или другарка, мислев е апче за глава. Си земав што ми препиша еден месец и за една недела ми се врати сонот. По 3 недели ги тргнав едните таблети и останав само на дијазепам. Сеа за 2 недели и него ќе го прекинам пошто причините си ги открив и успешно ги разрешив, си спијам нормално, почнав многу да се дружам со луѓе, запознав прекрасни личности и сеа сум ок. Така да ако ве фати депресија не ја пуштајте, фатете ја за гуша и борете се против неа инаку на долга патека стварно кутнува на колена. Што е убаво да се наспиеш на раат, сеа ептен си го ценам спиењето .
Значи имав 12 години кога го изгубив таткоми сега имам 14 .. И од кога се случи тоа јас не разговарам со никој сета тага и болка ја чував во себе а и да зборував со некој немаше да ме разбере бидејки го нема доживеано тоа бев во депресија,не јадев, мајками кога ке речеше нешто се дерев на неа како на другарка од училиште, секоја вечер со слика од таткоми плакав во мојата соба.. ама гледав дека нема ништо од тоа дека неможам да го вратам таткоми или да исправам нешто со плаканје.. и почнав да излегувам со другарките и повеке пати земам книга и некаде на тивко место одам да читам ..е тоа ја убива депресијата кај мене.. сакав да го споделам ова со вас.. и вооедно да ви кажам дека мирот и тишината се најдобри за убиванје на депресијата.. ма да и слушанје на песни што ве потсеќат на убави момент од минатото помагат )
секоја ти чест Manasievaa, ваквите како тебе се за пример. Многу ми е мило што си успеала да ја канализираш сета негативност и болка и што волку малечка си се справила со толку работа. За тебе можам да претпоставам дека ќе бидеш многу успешна во животот затоа што ќе знаеш да се справиш со проблемите во животот. Многу ми е мило за тебе и ти посакувам се најубаво во животот. Поздрав
Да и јас имам депресија пијам депрозел со демитрин... веќе 2 години... не знам од каде да почнам сеуште не можан да зборувам за тоа тешко е кога ќе сватис дека си сосема сам...
сите сме сосем сами one way or another! Се раѓаме и умираме сами! Бегај од лекарства синтетики и излези секој ден на сонце во парк или на Водно!!!
И јас се чуствувам депресивно.И не се во прашање месеци туку години.Буквално од 16 години се започна.Толку многу удари ми зададе живот што од најголем верник станав најголем атеист Имав еден другар кој го знам 2 години и кога и да ме прашаше му кажав како се осекам и ми рече:Што си му згрешила на Бог па секогаш да си несрекна вака?И јас си помислив.Што имам толку згрешено? Сама сум на овој свет.Другарка ми си фати дечко и ме заборави,друга замина во странство и се омажи без да ми каже.Братучетките исчезнаа буквално од мојот живот,едната е срекно омажена а другата има убава врска а јас?не им дојде на памет да ме прашат како сум од кога излегов од болница заради слабата крв.Родителите се постојано во странство заедно со брат ми а јас не можам да одам таму зошто сум на факултет и не можам да го оставам Сите кои сум ги сакала момчиња секогаш ме изигравале на најлош можен начин а пред тоа ме третирале како кралица. Претходната врска одкога ја раскинав ми требаа 5 месеци да не седам на пц за да го заборавам комплетно.Бегав од пц како гавол од крст.И само што оздравев од тој удар,личноста од која најмалку очекував исто така ме уништи. Неможев да се потпрам на мајка ми зошто ке ми кажеше ма батали таму.На другарка не можев ке ми кажеше не знам што да ти кажам Секогаш излегувам по малку,тренирав спорт кога имав можност,запознавав нови луге но јас секој ден тонев во се поголема депресија. Не смеев да се исплачам пред мајка ми зошто веднаш ке настане војна зошто сум плачела.Се плашам да седнам на компјутер,почнав да се плашам да излегувам надвор од страв да не направам нешто.Немам желба да се средам самата себеси а порано имав голем мерак да се лакирам,да се шминкам,да пеам,да цртам а сето ова ми изгледа на шпанско село.
Мислам дека сите сме поминале низ ваква фаза па така и јас.Денови кога ништо не ти е интересно,кога и да имаш прилика да излезеш не ти се излава,кога ти се лежи,кога сите околу тебе те нервираат...но треба да знаеме да го пребродиме тој период,затоа што се минува па и тоа. Од сопствено искуство кажувам,сум имала повеќе периоди на депресија па период кога подобро се чувствувам па после пак ќе се појави тоа ужасно чувство.Но во никој случај не треба да се мешаат поимите досада и депресија.Депресијата е далеку посериозна од моментите кога едноставно ни е досадно. Најлошо е кога си депресивен да останеш затворен во една просторија,само ќе ти биде полошо.Мала прошетка може да направи чудо.Иако понекогаш е тешко кога не ти е до ништо да излезеш и да шеташ но тоа само може да ги смени работите на подобро.
И јас го имам истиот проблем, значи изморена сум од животот на само 15 години, за никаде. I jas go imam istiot problem. Misled deka samo ja sum vakva, ama ete imalo uste nekoj kako mene. Premnogu sum odgovorna,seriozna i zrela za mojata vozrast, sakam se da zavrsam na vreme, pa duri I pred vreme. Cel den mi pominuva vo obvrski, a denot nemozam da go prodolzam za da si posvetam poveke vnimanie na sebe i da se opustam. Ednostavno sakam ama nemozam da se smenam. Navecer koga si legnuvam si vikam utre nema da se nerviram tolku, ke pravam vaka, ke pravam taka I sabajle koga ke stanam site planovi propagaat vo voda. Bliskite mi vikaat da be sesekiram tolku, da se opustam, ama nemozam. Ova trae veke dolg period I navistina neznam sto da pravam so sebe
Mislam deka najdobro tuka da se obratam i da go kazam mojot problem..imam 15 god. ..poslednite denovi neznam sto mi se slucuva kako da sum izmorena od zivotot ,nemam pominato mnogo teski momenti imam samo 15 god no neznam kako da vi go opisam custvoto .Ima momenti koga se e super so mene, no ima momenti koga ednostavno ne sakam da zboruvam ,mi se slucuva samo da sedam i da gledam vo edna tocka i po nekoe vreme ke se osvestam i ke svatam deka pominale casovi,ima momenti koga pocnuvam da placam i se zatvaram vo soba..Vo drustvoto bev prva i sekogas za izleguvanje ,sekogas izleguvav mnogu sakav da se zabavuvam i da go pominuvam vremeto vo drustvo no povekje ne e taka..ednas zemav apce za smiruvanje ete taka mi dojde,po nekoe vreme se pocesto pocnav da koristam apcinja za smiruvanje i toa ne po edno tuku povekje..
^ Мелани дете, какво е тоа земање апчиња за смирување на своја рака, па уште на 15 години Па не смееш тоа. Никако! Луѓето тие апчиња ги земаат препишани од доктор, а не секогаш кога ќе ти текне да си се напиваш. Ако некогаш ДО ТОЛКУ не можеш да се смириш, земи свари си чајче од камилица.
Да им кажеш на родителите за твојот проблем и да поразговарате сериозно . Нема тука страв ни срам ,мало си за да размислуваш олку црно! Па апчиња! Ах да те подберам од некоја страна... Следниот пат кога ќе помислиш да земеш апче ,че си влепиш еден шамар и ќе си се убедиш дека треба да излезеш некаде меѓу луѓе и се забавуваш ,а не да се колкаш со апчиња! Животот не е играчка ,немој да се каеш некој ден! Душиче
Сакам нешто да споделам со вас и да ве прашам за совет. Имам другарка најверна од прво одделение искрено ја сакам и сакам да и помогнам. Помина низ многу нешта во животот нема се да набројувам и раскажувам бидејки во една вечер да пишувам малку е. Сето нејзино однесување ме води, тера да мислам дека таа со месеци е во депресија.На се и укажував,давав совети во секое време сум и верен слушател на секој можен начин помагав но едноставно тврдоглава е ке ме сослуша но ништо неприменува. Од вчера ми се налути бидејки и кажав искрено некој работи во очи најдобронамерно и кажав некој неправилни нејзини постапки. Да скратам таа си ги прииначува работите и во мене гледа непријателка. Планирам да се јавам на мајка и да ја замолам да излеземе на кафе но другарката да незнае сакам да и укажам на некој работи како јас гледам и мислам за целата ситуација.Мајка и ги знае работиве и има доверба во мене се надевам дека таа ке ме разбере. Вие феминки што мислите што да правам.Дали да се тргнам настрана и да не и се мешам. Многу си ја сакам другарката и неможам да ја гледам како пропага од ден во ден.
Мислам дека ако навистина ја сакаш другарка ти и сакаш да и помогнеш правилно е да зборуваш со нејзината мајка, доколку таа знае се за неа. Ако има нешто што не знае не ја мешај во оваа зошто така само можеш да ја вложиш ситуацијата. Се гледа дека си добра другарка и дека сакаш да помогнеш, но не секој гледа така на тоа. Прво зборувај пак со другарка ти кажи и колку ти значи и дека нема да ја оставиш да пропадне, а потоа вмеши ја и нејзината мајка.
Не нашите тајни не ги кажувам планирам само она за кое и мајка и знае. Благодарам што ме подржа не и работам ништо зад грб на другарката едноставно заедно да најдеме со мајка и решение. Знам дека еден ден ке ми биде благодарна. Верувај ми во крајни фази е морам нешто да преземам.
Меллании мало си за апчина за смирување,и за вака да размислуваш,животот е пред тебе срцке,сега си во нај убавите години,оди излегувај дружи се уживај во животот,ах леле да можам да се вратам на твоите години како поинаку би го изживеала животов.сите имаме такви моменти не си сама,и не е единствено решение одма со лексилиум или диазепам да се лечиме.кога си во таква ситуација не се затварај в соба и во себе,во тие моменти разговарај со некој за да ти е по лесно,ако го чуваш во тебе по лошо е за тебе.разговарај со мајкати,другарка,сестра брат кој и да е само да се одтргниш од таа депресија.ама пак мислам дека ти е само период не е ништо страшно,престани со апчињата оти тие имаат ефект да станеш зависна и после и кога не ти требаат ќе мораш да ги земаш.
не сум она што бев, нервите ми попуштија од секирации и грижи, понекогаш толку лесно можам да се расплакам за било што дали за некоја сцен аод филм , дали за некој погрешно упатен збор до мене, за некое невнимание од страна на другите , значи било што. не можам да влијаам над депресијата ме совлада
Zdravo na site koi razgovarate na ovaa tema! Jas sum nov chlen .Sakam da prasham dali nekoj so imal iskustvo so depresija ili nekoj vid na psihoza, kolku vreme trae toa lekuvanje i dali posle toa mozam da pijam alkohol kako sto sum piela porano na iskacanje i cigari i da si bidam stara jas !??