1. Овој сајт користи колачиња неопходни за неговото функционирање. Ако продолжиш да го користиш, значи се согласуваш со нашата употреба на колачиња. Прочитај повеќе.

Депресија

Дискусија во 'Психологија' започната од madzarovska, 30 ноември 2009.

  1. hermosa

    hermosa Популарен член

    Се зачлени на:
    7 декември 2011
    Пораки:
    3.475
    Допаѓања:
    8.168
    Пол:
    Женски
    so verba cvrsta vo sebe i jaka volja,samo napred.i za site vernici da se molat i vidat deka Bog pomaga .i da stane mudra licnost da gi oseka rabotite so srce i dusa,zasto samo mudar covek izleguva od nevolja a bezumniot paga vo sopstveni zamki
     
    На Angellcee и LUCI 99 им се допаѓа ова.
  2. HoneyHoney

    HoneyHoney Истакнат член

    Се зачлени на:
    12 април 2013
    Пораки:
    54
    Допаѓања:
    31
    Пол:
    Женски
    Се започна кога имав 17 години ,средно училиште,бев многу весела и среќна.Ама навистина среќна.Дури во училиште сите не знаеја мене и другарка ми како секогаш насмеани,посебно мене. И тогаш одеднаш се се смени.Како бев физички присутна,а психички незнам каде.Не сум размислувала за ништо посебно ама се ми беше како во сон.Дури ме забележаа и школските дека сум сменета и тоа одеднаш,и како бев на сите лута.Внатре во себе ме тераше нешто така.По година -две ми помина ете незнам како.Се преселивме на друго место,и запознав другарка,нон стоп заедно,по цели денови.Навечер излегувања,денски дружења.И си помислив добро е пак сум среќна.И потоа пак се се смени.Одеднаш се оддалечивме..И јас се обидував да стигнам до неа,да видам што е работата и зошто е така,но не и се слушаше.И кога јас полека,полека пак се вратив на истото како кога бев на 17 год. И тука се изгубив,ама навистина се изгубив.Немам со кој да разговарам.Пробав со сестра ми,како најблиска личност во мојот живот,а таа ми рече само"Ај не ми го уништувај расположението" и многу пати така ..Пробав на другарка да се искажам(како на другарка нели) таа си гледа во телефонот и фино ме игнорира.Во ред си реков.И така запаѓам во некој вид на депресија многу често,и ме држи по 4-5 дена..Расположението ми се менува на секои 5 мин.Немам волја за ништо.Кога треба да учам за испити баш периодов,седнам да учам ама мислите ми бегаат,се препотувам и срцето почнува да ми лупа брзо ,како некој страв нешто,а незнам од што конкретно.Не сум излегла од дома незнам колку време..немам енергија,изнемоштена сум.Гледам секакви видеа,и читав статии за депресија-анксиозност,како да се справиш,ама во моментот си велам ќе направам така,ќе пробам да мислам на позитивни работи,мисли,и по 5 мин. се ми пропаѓа и пак немам желба за ништо.Незнам што да правам,и само повеќе се плашам и се затворам во себе.....
     
  3. Tatjana95

    Tatjana95 Популарен член

    Се зачлени на:
    4 август 2014
    Пораки:
    360
    Допаѓања:
    1.115
    Пол:
    Женски
    Зошто Боже не сакаш да ме куртулиш од макиве и да ме земеш таму кога вака убаво те молам веќе долго време....? Не можам повеќе, не сакам повеќе, се откажувам. Ако превземам во свои раце ќе повредам други. Те молам слушни ме... Не сакам овде повеќе... Смилувај се...
     
  4. SnowQueen17

    SnowQueen17 Истакнат член

    Се зачлени на:
    28 ноември 2014
    Пораки:
    367
    Допаѓања:
    140
    Пол:
    Женски
    Едно искуство што го имав со депресијата ќе ви го раскажам за сите оние кои се во депресија.

    Кога се наоѓате во депресија или осаменост најпрво нешто што ви треба е подршка било од близок или далечен, како мене што ми помогна членка од форумот. Јас подршката од блиските ја немав и тоа знаете зошто? Затоа што незнаеја воопшто јас како се чувствував. Затоа што јас внатре во себе бев скршена а надворешното понашање воопшто не ми се смени. Со сите се понашав исто дури многу похрабро. И уште нешто, разговорот со психијатар не помага толку колку што ќе ти помогне разговор со самиот себе. Да увидиш дека ти самиот вредиш, да ги реализираш добрите нешта и постапки што си ги правел претходно, за кои (не)луѓе си ги правел и со што тие ти вратиле.

    Паднав во депресија затоа што ја изгубив "најдобрата другарка", се отргна од мене отиде се спријатели со друга. Тоа ми беше претешко, не затоа што немам други личности околу мене туку затоа што тешко се спријателувам а многу лесно верувам. Тешко е се додека другите ви зборат нешто и вие го реализирате секој збор и добивате заклучок дека не ве сакаат, дека ве избегнуваат, дека сакаат да ви наштетат, тешко е навистина оние кои се во депресија знаат за што зборувам. Седнав си размислував секој ден по малку, кога почнав да не ги ставам на акл повеќе, тие почнаа да ми пишуваат, јас воопшто и не ги гледав пораките. Од мене и "seen", веќе треба да заслужат, продолжив со животот, се можело и без нив. Ама верувам во карма, јас нема да мешам прсти, верувам дека Господ ќе им врати кога тогаш.Бидете силни и бидете благодарни, затоа што имате едно искуство плус на листата, ако вака продолжите да запаѓате во депресија кај ви е крајот за некоја година. И уште еднаш да ви кажам, ова го збори личност што преживеала депресија без антидепресиви!!!

    Бидете храбри и живејте за денот кога тие што ве повредиле ќе страадат-моја секојдневна мотивација.
     
    На Ladybbc, GirlLove, PaLaVa и 5 други им се допаѓа ова.
  5. Aryaa

    Aryaa Нов член

    Се зачлени на:
    18 февруари 2018
    Пораки:
    1
    Допаѓања:
    8
    Пол:
    Женски
    Најлошото кај нас македонците е тоа што на луѓето им е многу важно што ќе каже народот. Значи ако имаш психички проблем треба да се обратиш кај стручно лице и не треба да се срамиш поради проблемот што го имаш. Не ти се случува тоа само тебе . Се повеќе од луѓето страдаат од депресија ,но важно е на време да се обратиш кај психолог или психијатар бидејќи не си ти крив за тоа што ти се случува . Сето тоа е нормално. Не е нормално спасот да се бара во дрога ,алкохол и сл. бидејќи тоа само ќе ја влоши состојбата ,а нема да има напредок.
     
    На WildMk, GirlLove, Ketchup и 5 други им се допаѓа ова.
  6. RoseRain

    RoseRain Популарен член

    Се зачлени на:
    20 февруари 2018
    Пораки:
    142
    Допаѓања:
    1.678
    Пол:
    Женски
    Глупаво е тоа што сите знаеме колкав е степенот на самоубиства а ние и понатаму си се грижиме за што ќе кажи комшијата. Не сфаќаме колкав проблем е ова и дека не е само абе ајде сите имаме проблеми, ништо не ти е ќе помини, ај па шо може тебе да ти биде се ти е погодено. Не, ако некој каже дека не е во ред сигурна сум дека навистина не е. Мора посериозно да се сфати дека е ок да не се биде ок и дека е ок да се побара помош пред да дојди до нешто полошо.
     
    На WildMk, Scott Weiland, GirlLove и 6 други им се допаѓа ова.
  7. Ex Luna Scientia

    Ex Luna Scientia Истакнат член

    Се зачлени на:
    24 декември 2017
    Пораки:
    126
    Допаѓања:
    847
    Пол:
    Женски
    Претерано сум суицидална. До некој степен станав свесна за тоа и свесна дека тоа е само мојот внатрешен глас кој ме тера на лошо поради милион потиснати негативни емоции и трауми но дојдено ми е до тој степен што најмало нешто се случува и мене природно ми е прво решение во главата да ми дојде да се самоповредам. Не знам веќе што да правам, толку ми е тешко некогаш да одолеам а да не го направам тоа. Се плашам од самата себе... Никаде не се осеќам сигурно и секое делче од телово ме боли. Нека престане...
     
    На Scott Weiland му/ѝ се допаѓа ова.
  8. Presque vu

    Presque vu Активен член

    Се зачлени на:
    5 март 2018
    Пораки:
    56
    Допаѓања:
    428
    Пол:
    Женски










    Животот е дар од Бога.Ние не сме се створиле самите,па затоа немаме право да одземеме живот,без разлика дали е туѓ или свој.Самоубиството е голем грев,човек после нема како да се покае.Секој човек сака да живее.Некои луѓе плаќаат стотици илјади евра за операција за трансплатација на органи,сакаат да си го продолжат животот на земјата,а некои луге се самоубиваат бидејки не можат да си го износат својот крст.Сите луге страдаат,сите имаат тага,болки,но смислата е храбро да се издржи.Љубовта еден ден ќе ве огрее,но мора трпение,смирение.Телото е храм на душата,а душата е храм на Бог.Господи Исусе Христе Сине Божји помилуј ме мене најгрешната....

    „Луѓето, кои патат од депресија не се болни, туку им е одземена целата енергија. Таа се лечи со редовно одење на богослужба.“
    Ова е една од значајните поуки кои зад себе ги остави старец Тадеј Витовнички (Штрбуловиќ),-Депресијата се лечи со редовно одење на неделните литургии, како и со задолжителен пост, молитва, исповед и како круна на сето тоа – со причест. Лековите за смирување само создаваат зависност и ништо не помагаат, помага друштво на истомисленици и побожноста. Но, без Светата литургија како основа на сè – нема ништо, а човекот е празен и на неговите проблеми им нема крај, додека лековите ја влошуваат идната состојба, помагајќи му привремено, вели отец Тадеј.
    Као увод у тему бих поставио овај текст проф Владете Јеротића, надам се да модерација неће имати ништа против.


    Владета Јеротић
    Депресије


    Сета је нешто сувише болно, што сеже у сам корен нашег људског постојања да бисмо је могли препустити психијатрима.... Ако се, дакле, овде питамо о њеном смислу, тиме смо већ исказали да нам није стало до психолошке или психијатријске, него до духовне ствари.

    Романо Гвардини (1949)

    Депресивна обољења, неуротичне и психотичне природе, укључујући и депресивне фазе у току маничнодепресивне психозе, могу бити занимљива за психијатра и психотерапеута који се интересује за религиозну психопатологију. Ово је пре свега случај због присуства идеја грешништва код депресивних пацијената. Ове идеје, праћене некад јаким осећањем кривице, најчешће су порекла агресивног и сексуалног, код религиозних људи обавезно и религиозног; некад се религиозне идеје грешништва јављају неочекивано, и код људи који никад нису били религиозни.

    Треба укратко подсетити да су депресије биле одувек познате у историји света (меланхолија краља Саула ублажавана Давидовим свирањем, описана је у Старом завету) и у историји медицине (Хипократов опис меланхолије (црна жуч) и меланхоличног темперамента људи). Депресије су распрострањене и данас, на свим континентима и у свим расама. Занимљиви су подаци који указују да су депресије нешто чешће у земљама хиндуизма и будизма, него у исламу и хришћанству, а да од маничнодепресивне психозе нешто чешће обољевају Ирци, Италијани и Јевреји.[1] Скоро је сигурно да су идеје грешништва, као и депресије, ређе код тзв. примитивних племена (код којих је племенско надја јаче од индивидуалног надја), него код цивилизованих и културних народа.

    *

    * *

    Какав је изворно однос депресивне особе према религији? Иако међу депресивнима, према статистикама немачких аутора, има доста религиозних људи (у нашој средини ми нису познати слични научни радови), њихова вера је, махом, слаба, нада никаква, љубав млака. Осећање кривице, отуд, није измишљено, нити је производ потиснутих нагона, већ почива на стварној кривици због недостатка љубави према Богу, људима и животу.

    Ми смо раније, у више махова, указивали на неопходност разликовања осећања кривице од стварне кривице, позивајући се, како на сопствено, психотерапеутско искуство, тако и на Јунга, Франкла65, 66 и, нарочито, Мартина Бубера.67 Подсећамо да је стварна кривица она због затајивања верности себи, а неуротична она због страха од мишљења и неодобравања других људи. Истинска кривица, која функционише као савест, управља човека према индивидуалном сазревању: неуротична кривица је најчешће јалова и подвргнута механизму „принудног понављања“.68, 69

    Унутар хришћанске религије, најбројније и најјаче идеје грешништва које прате разне облике депресије, присутне су у протестантском хришћанству, мање у католичанству, још мање у православљу. Задовољавајуће објашњење за ову појаву захтева дужу, суптилну анализу, која превазилази оквире ове књиге. Треба рећи да је протестантизам, под утицајем Лутерове реформације, учинио човека првенствено зависним од сопственог напора и рада, што је ојачало осећање обавезе, одговорности и самокритичности, па и осећање кривице и самокажњавања код човека протестантског друштва. Католичанство је у прошлости, а и у садашњости, мање ригидно у односу на човеков рад, али је често, претераном спољашњом дисциплином и захтевима послушности према цркви, учинило католичког верника склоним скрупулозности (самим тим и неуротичној депресивности). У православљу је одувек владала велика лична слобода одлучивања, како према дужностима и раду, тако према обавезама према цркви, што је условило мање строго, али често и недовољно развијено надја у психичкој структури православног човека (и верника и безверника). Пошто и у православним земљама постоје депресивна обољења, као и у католичким и у протестантским – уз недоказану, али вероватну претпоставку о њиховој мањој учесталости, што закључујемо посредно и преко проверених података о суицидима, који су упадљиво најбројнији у протестантским, затим католичким а најмање у православним земљама (у Југославији најчешћа самоубиства су у Словенији, најређа у Македонији и на Косову)70 – вредно је обратити пажњу на два најчешћа типа депресивних болесника: један, који своју депресију окреће према унутра (честе су онда идеје грешништва, уз аутодеструктивне радње) и други, који депресију окреће према споља, понашајући се као увређена величина, оштећеног ја услед претеране нарцисоидности (чешћи тип код православних у Југославији).

    Опадањем утицаја религије опада и осећање греха. Осећање кривице је потиснуто или маскирано у друштвима у којима је притисак надја екстернализован. Пројекција импулса оног и цензуре надја на спољашњи свет, супротставља се осећању кривице, а исход овога је параноидна формација која маскира депресију. Треба, зато, истаћи заштитну улогу религије и религиозног осећања у човеку у односу на широко распрострањен феномен депресије од које не мора бити поштеђен ниједан човек. Ако је у основи сваке депресије слом самопоштовања услед оштећења нормалне нарцисоидности, као и осећање беспомоћности човека због одвајања (сепарације), која се осећања доводе у везу са дуготрајним стањем зависности детета од мајке, онда је обнављајућа (репараторна) улога туговања после сепарације (привремене услед разочарења у љубави, дефинитивне услед смрти вољене особе) – о којој улози је још Сигмунд Фројд 1908. године писао: „Није могуће било шта напустити без наде да ће се обновити“ – успешнија је и представља основу нормалног туговања (а не патолошке депресије), нарочито онда када је у човеку присутна религиозна свест. Буђење религиозног осећања посебно корисно долази до изражаја у оним депресијама, у којима првобитна агресија депресивног, настала као резултат непријатељства према изгубљеном објекту, није трансформисана или сублимирана (најуспешније на религиозан начин), већ се скрива иза идеја грешништва и самодеструктивних поступака депресивне особе.

    Заштитна, па и терапеутска улога религије и религиозног осећања нарочито долази до изражаја у случајевима депресивних реакција, честих код младих људи, првенствено у адолесцентном добу, када се млади жале на осећање безвредности, изолованости, када сматрају да их нико не воли, због чега жарко желе одвајање од родитељске куће, а када се одвоје, депресија се појачава. Већ од раније присутно, или у адолесцентном добу развијено религиозно осећање код младог човека, у стању је да патолошку симбиозу претвори у „оптималну симбиозу“. Оптимална симбиоза, према Верени Каст,71 онај је доживљај стопљености, из кога човек излази ојачан, када човеку успева да чежњу малог детета за мајком претвори у чежњу за трансценденцијом и да се са њом стопи, без обзира на то какво име он даје трансценденцији. Важно је да млад човек из ње извлачи снагу која га чини аутономним, колико је то могуће у свакодневном животу, успешно замењујући родитељски дом и топлину мајке за један виши циљ.... Читајте ја Библијата,исповедајте се и разговарајте со духовен отец,молитва,вера,надеж и љубов,покајание,опроштај
     
    Последна измена од модератор: 7 март 2018
    На Petra777, anieko, Adriana.O и 3 други им се допаѓа ова.
  9. Someonespecial

    Someonespecial Free-minded aesthete

    Се зачлени на:
    17 ноември 2012
    Пораки:
    13.088
    Допаѓања:
    163.456
    Пол:
    Женски
    @Presque vu
    Такво нешто како психички болести постои, и за нив стручњаци студираат и специјализираат за да помагаат на луѓето. Депресијата е една од тие психички болести.
    Не се врти сѐ околу религијата и спиритуалноста. Ниту главна причина за психичките болести е слабата вера, ниту пак религијата е целосно решение кое е разумно општо да се препорачува.
    Религијата може само да помогне за внатрешен мир кај тие што веќе се посветени верници, но не за џабе постојат психолози и психијатри, а не попови за тие проблеми.
    Спамираш и насочуваш во погрешна насока луѓе што имаат вистински проблем. Не ти е местото во темава :)
     
    На GirlLove, WildMk, Мариаа. и 6 други им се допаѓа ова.
  10. Presque vu

    Presque vu Активен член

    Се зачлени на:
    5 март 2018
    Пораки:
    56
    Допаѓања:
    428
    Пол:
    Женски
    U svojoj knjizi “50 pitanja i 50 odgovora iz hrišćansko – psihoterapeutske prakse” istaknuti srpski neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić otkriva nam može li se neuroza pre izlečiti verom nego lekovima i da li je bolje ići dobrom psihijatru ili dobrom duhovniku za rešenje psihičkih problema.
    "Da je čovek imao jaču veru, ne bi ni oboleo od neuroze, a kada je već oboleo, neka ojača veru ne bi li ona bila dovoljna u lečenju. Pazite, u lečenju, ne znam da li i u izlečenju."
    Čini se, isprva, da je jednom rečenicom uvaženi akademik dao ceo odgovor na ovu dilemu. No, evo i na šta nam posebno skreće pažnju:
    "Neuroza, kao što je poznato, ima bezbroj vrsta - lakše, teže i srednje teške. Skrenuo bih vam pažnju da se neuroze, za razliku od psihoza, prvenstveno leče psihoterapijom, ređe i neuspešnije samo medikamentima, a nekad uspešno kombinujući ovo dvoje. Vera je, međutim, uvek potrebna, i kada se neuroza leči na prvi, drugi ili treći pomenuti način. I nevernik kada poveruje lekaru, psihoterapeutu, nekoj piluli, uspešnije se leči nego kada je reč o čoveku koji u sve i svašta sumnja. Probe sa placebom odn. pseudolekom pokazale su veliku sugestivnu i autosugestivnu moć čoveka, koja ne treba da se shvata pejorativno, već kao izraz urođene čovekove vere."
    O rešenju psihičkih problema koji nas neminovno opsedaju svakog dana, od najbezazlenije nervoze, napetosti, pa do onih najtežih oblika duševnog i psihičkog poremećaja, Vladeta Jerotić savetuje sledeće:
    "Svi naši psihički problemi i duhovni su problemi, oni su to i kada su telesne prirode. Mi smo kao duhovna bića odgovorni za sva zbivanja koja se odigravaju i u našoj duševnoj i u telesnoj sferi. Naši najčešći psihički problemi proishode iz našeg odnosa sa ljudima, najčešće sa onim nama najbližima, u porodici, a onda i na radnom mestu. Naši odnosi sa bliskim ljudima, međutim, zavise u velikoj meri od naših odnosa sa samim sobom. Moja žena, muž, roditelji, deca mogu da me opravdano ili neopravdano ljute, izazivaju u meni agresiju, mogu da me plaše, izazivaju strah, da me učine tužnim izazivajući depresiju… ali sva ova afektivna duševna stanja mogu da me, posle nekog vremena, učine telesno bolesnim. Početak svih duševnih odn. psihičkih problema, u meni je. Kad bismo sami sebi sudili, ne bi nam se sudilo, poručuje nam apostol Pavle u I poslanici Korinćanina, 11, 31."
    Zato je najvažnije da čovek, ako je u sebi svesno prepoznao da ima psihičke probleme, postavi sebi sledeće pitanje:"Da li želim uopšte da prepoznam stvaran uzrok problema ili ne želim, potiskujući ga u nesvesno? I drugo, da odgovori može li ili ne može taj problem da reši sam. Ako zaključi da ne može da ih reši sam sledi treće pitanje: kome da se obrati, duhovniku ili psihijatru?"
    Ovde profesor Jerotić navodi logične primere da bi se verujući čovek, hrišćanin, najpre obratio duhovniku, dok bi onaj koji nije vernik najpre otišao psihijatru ili psihoterapeutu. Međutim, za profesora Jerotića, najidealnija je mogućnost posete religioznom psihijatru tj. psihoterapeutu. Ako se, pak, obratite svom duhovniku (kaluđeru, svešteniku) na njemu je da odluči da li će vas zadržati "pod okriljem molitava i saveta" ili će vas dodatno uputiti psihijatru u kog i sam ima poverenja kao duhovnik.
    "Dobro je poznato da, sa malim izuzecima, teže duševne bolesti (psihoze) ne mogu da se poprave ili izleče samo molitvama i savetima i najboljih duhovnika, već im je neophodna pomoć, medikamentozna i psihoterapeutska (nekad i bolnička) dobrog psihijatra. U slučajevima hroničnih duševnih bolesti, kada je u pitanju vernik, ne bi trebalo da bude nikakvih kolebanja – ovakvom čoveku neophodna je pomoć i psihijatra i duhovnika."

    Сите лоши чувства, несигурноста, очајанието и разочарувањето, кои се обидуваат да ни ја заробат душата, исчезнуваат пред смирението. Човекот кому му недостига смирение, егоистот, не сака никој да му се испречи пред неговите желби, да го искритикува или да му се каже што да прави. Тој се вознемирува, се тревожи и насилно реагира, совладан од депресијата. Ваквата состојба ја лекува благодатта. Душата мора да се заврти кон Божјата љубов. Лекот ќе дојде тогаш, кога ќе започнеме усрдно да Го љубиме Бога.
    Едно нешто што може да му помогне на човекот кој е депресивен е работата, животниот интерес. Градината, растенијата, цвеќињата, дрвјата, селото, прошетката на свеж воздух – сите овие нешта коишто го одвлекуваат човекот подалеку од неактивноста и ги будат неговите интереси. Тие делуваат како лекарства. Многу е полезно да се окупираме со уметност, музика и слично. Но сепак, она што е на врвот на листата, е интересот за Црквата, за читањето на Светото Писмо и посетувањето на богослужби. Поучувајќи се во словата Божји, се исцелуваме и без да бидеме свесни за тоа. Ќе ви раскажам за една девојка која ме посети. Таа патеше од ужасна депресија. Лекарствата не ѝ делуваа. Се откажала од сè – од работата, домот, интересите. Ѝ зборував за љубовта Христова која ја заробува душата, преобразувајќи ја преку нејзиното исполнување со благодат. Ја советував да се посвети на нештата кои порано ја исполнувале – спомена дека уживала во музика. Сепак, ѝ нагласив дека најважно е да Му се обрати на Христа со љубов. Уште повеќе, ѝ кажав дека во нашата Црква може да најде лек преку љубовта кон Бога и молитвата, внимавајќи сето тоа да го твори од срце“.

    Свети Порфириј Кавсокаливитски

    Разговорот со духовен отец е бесплатно.Парите што ќе ги дадете на психијатар и за терапија може да ги донирате во пунктот за бездомници,на многудетно семејство,на домот за деца без родители,така ќе бидете радосни дека сте помогнале некому,може да посетите стари лица во домот за стари лица,во клиниките да ги посетите заболените од рак кои примаат терапија,утешете ги,да ги посетите затворениците кои никој не доаѓа да ги посети,,прегрнете некого,помогнете на некоја вдовица во вашата близина,вдомете бездомник,вдомете куче и маче....бидејки душата е вечна таа треба да ја лечиме само со дарување љубов,љубов и само љубов
     
    Последна измена од модератор: 5 април 2018
    На Petra777 и anieko им се допаѓа ова.
  11. Dust

    Dust Game Over

    Се зачлени на:
    27 септември 2011
    Пораки:
    11.557
    Допаѓања:
    171.454
    Пол:
    Женски
    Да де..
    Разговорот со духовниот отец е бесплатно ако имаш рак, ама нема да те излечи..

    За секоја болест постои доктор, специјалист.
    Исто и за депресија.
     
    На WildMk, Mishela, theowndemon и 3 други им се допаѓа ова.
  12. ванилала

    ванилала Популарен член

    Се зачлени на:
    26 февруари 2015
    Пораки:
    1.651
    Допаѓања:
    5.233
    Пол:
    Женски
    Ма нема бесплатно и со духовен отец, за све си имаат тарифи, дека ептен побожни :D
    Духовен отец ќе излечи исто толку колку бајачка што ќе излечи.
    Депресијата е сериозна болест, не е она моментално лошо расположение што поминува за еден саат како кај здрава личност, трае долг период, секоја минута е битна на кој начин е исполнета, затоа не си играјте играчки, побарајте соодветно лице што ќе ви помогне (психолог, психијатар). И бидете најголема поддршка на оние кои им значи. :)
     
    На WildMk, theowndemon, Matotheja и 1 друга личност им се допаѓа ова.
  13. Presque vu

    Presque vu Активен член

    Се зачлени на:
    5 март 2018
    Пораки:
    56
    Допаѓања:
    428
    Пол:
    Женски
    Бајачка не може да излечи ништо бидејки е на страната на злото,непријателот,...инаку на другата страна е духовниот отец,на страната на Добрината,Светлината,Љубовта,Вистината ,знаеш дел од онаа Православна Христијанска вера во која се крстени и венчани поголемиот дел од македонскиот народ и се надеваат на Спасение на душата и кои го бараат Божјото Царство...
     
  14. newme

    newme Истакнат член

    Се зачлени на:
    20 септември 2012
    Пораки:
    125
    Допаѓања:
    100
    Пол:
    Женски
    Vaka,citav mnogu psiholoski knigi povrzani so depresivnite licnosti i me maci edno nesto...Spored mnogu fakti se misli deka depresivnata licnost ne mozi vistinski da saka nekogo ,zaradi to so ne se saka samata sebe odnosno nema samodoverba ,pa taka voedno ne mozela i da saka druga licnost. Dali spored vas e realnost od vasi iskustva so partneri so ste bile vo dolga vrska ili ste se uste?dali ste sfatile deka vi bilo samo navika ili privrzanost ili bilo ljubov ...i dali ste se dvoumele vo ljubovta odnosta dali e tipicno depresivnite licnosti da se dvoumat? Fala na odgovorite :)
     
    На mal.ecka му/ѝ се допаѓа ова.
  15. la.madrugada

    la.madrugada Активен член

    Се зачлени на:
    26 март 2018
    Пораки:
    10
    Допаѓања:
    10
    Пол:
    Женски
    Zdravo, i mene me interesirat isti temi kako tebe i se zanimavam so citanje knigi za psihologija i depresija. Sepak mnogu interesno prasanje.
    Spored mene mislam deka dvoumenjeto vo vrskata nema nikakva vrska so depresijata. Kako sto kaza,koga nekoj e depresiven i ne se saka sebe si, logicno bi bilo da ja bara taa ljubov od drug i da se custvuva ubavo vo vrskata bidejki taa i ovozmozuva na licnosta da ja pocustvuva ljubovta koja taa samata ne moze da si ja dade na sebe.
    Od druga strana do dvoumenje moze da dojde koga licnosta bi pocnala da razmisluva deka taa ne e dovolno dobra za drugata licnost, poradi toa sto partnerot/ partnerkata e vo dobra psihicka sostojba i pozrela od drugata.
     
    На newme му/ѝ се допаѓа ова.
  16. Bunny2

    Bunny2 Популарен член

    Се зачлени на:
    26 декември 2010
    Пораки:
    1.301
    Допаѓања:
    1.639
    Моментално сум во некоја таква ситуација каде што мислам дека партнерот ми придонесува за полошо да се осеќам.Може не е до него,го сакам и се ама поради проблеми од минатото сега како самата потсвест да го одбива.
     
    На plava.90 му/ѝ се допаѓа ова.
  17. la.madrugada

    la.madrugada Активен член

    Се зачлени на:
    26 март 2018
    Пораки:
    10
    Допаѓања:
    10
    Пол:
    Женски
    Имаш ли разговарано на темата со партнерот?
     
  18. Bunny2

    Bunny2 Популарен член

    Се зачлени на:
    26 декември 2010
    Пораки:
    1.301
    Допаѓања:
    1.639
    Сум пробала ама не ме сфаќа.Нема осетено на своја кожа и јасно ви е сигурна сум.Од оние луѓе "ај бе мисли позитивно".Еј фала што ми кажа,ме излечи.
     
    На Milobebence, LadyInTheDark, WildMk и 1 друга личност им се допаѓа ова.
  19. la.madrugada

    la.madrugada Активен член

    Се зачлени на:
    26 март 2018
    Пораки:
    10
    Допаѓања:
    10
    Пол:
    Женски
    Не знам каков совет да ти кажам, едноставно поради таква прчина кога партнерот не те сфаќа или не може да те сфате сериозно доаѓа до вакви моменти. И знам дека се чувствуваш беспомошна оти не е до тебе до него е ако не може да сфати тоа што си ти и тоа што го мислеш. А минатото не можеш да го промениш...
     
    На Milobebence, WildMk и Bunny2 им се допаѓа ова.
  20. theowndemon

    theowndemon crazy cat lady Член на тимот

    Се зачлени на:
    17 септември 2013
    Пораки:
    12.537
    Допаѓања:
    155.432
    Пол:
    Женски
    Напротив, депресивна личност можи да сака. Можи да биди сомничава во партнерот, поради ниска самодоверба можи и дури потешко да си најди партнер поради свесно одбивање на истиот, ама далеку од тоа дека не може да сака.
     
    На Milobebence, WildMk, ceca-1 и 1 друга личност им се допаѓа ова.