Вчера и не знам зошто плачев. Онака кога ќе бидам некој тажен пост на социјалните мрежи или пак тажно видео ми доаѓа да плачам
Не знам, пред месец дена можеби ради некој испит. Некако солзите/тагата во некој гнев и anger ми се претвораат... Како минува времето станувам се по каменита личност, што е подобро за во овој свет.
Не некој филм...... пред некој ден, зашто беше тажна сторијата и одлично изведена глумата и целокупно се.
Кога го видов преводот на Bella Ciao и кога видов што значи всушност песната некако ептен се растажив.
Плачев минатата недела, два дена по ред (со прекин, нормално ). Причината беше тоа што никогаш дотогаш немав почувствувано сопствена љубов и почит спрема себеси и сè она што сум. Наеднаш станав кршлива и ранлива.
Пред три дена. Ватев заб со гној, не фати баш анестезијата и откако докторот го извади сами солзите течеа.
Често плачам зошто имам причини за истото, некогаш плачењето ми прави тежина но некогаш ми олеснува. Најмногу плачам кога мсилам на тешкотииите во животот или на работи кои неможам да ги сменам или незнам како.
Po priroda sum mnogu vedra i vesela licnost. No interesno kolku samo moze edna pesna, miris, misla... da predizvika silni emocii. Toj del od mojot karakter voopsto ne go sakam. Zatoa mozam da kazam deka sum golema placka i cesto si placam. Mislam nikogas nema da se promenam
Minato ne voopsto sjajno... I rezultatite se tie, emocii do plafon. No ete malku solzi, mn sreka i mora da se turkame nekako.