Ретко плачам во последно време, онака да се исплачам како што треба. А ми се насолзуваат очи редовно на нешто емотивно, што ми значи мене лично.
Вчера оти паднав на испит што не го ни спремав доволно и знаев дека ќе паднам ама па ме фати некоја ПМС криза и плачев можеби 1 саат за ич ништо.
Пред некој ден, на песна... ме потсети на некои минати времиња. Не сакам да се вратат тие денови, едноставно ми се вратија некои слики и спомени.
Вчера, можда саат време.. па и на работа кога отидов. Премногу преќутувам и на крај ми се собра изгледа и пукнав, не можев да се сопрам а никогаш не ми се случило вака досега.
Sega... zasto se osekam osameno, a domot e poln... Dali glavata ke mi se izmori veke ednas i nema da mislam na gluposti veke!? Ili toa e samo mojata zelba i fantazija!?
Вечерва, ме расплака филмот што го гледав и се изнаплакав како мало дете и сфатив колку ми фалело да излезе се од мене.