Разговор со психолог, не си наметнувај вина дека не си го сакаш детето, тоа е нешто невозможно. Најверојатно насобрани стрес и умор, некоја траума, нешто оставило врз тебе за вака да се чувствуваш. Ако имаш помош од сопругот одмарај повеќе.
Tatko mi ke i ostavi sve na mojata polu sestra. Se trudam da ne se zamaram ama ne mi e seedno. Gi izbrisav od zivotot i dvsjcsts zasto mi stvaraa negatva i stres
Поминуваш премногу време знам дека е за со свое дете но сепак се случува секој ден, да ти биди монотоно исто, не дека не го сакаш него самото дете ко дете плачи рутини и обврски околу него, храна , шетање и се шо се базира само на него а помалце на себе го прават тоа. Ти треба разонода а на детето му треба градинка и деца за да може да си игра. Запиши си го во градинка најди си обврски а исто можеш да се запишеш на јога или некоја друга спортска активност.
Napraviv greshka toa e, trebashe da odmaram periodov. Me grize sovest, chuvstvuvam vina, napnato se osekjam, idam protiv sebesi, shto e najironichno svesno. Mi treba da se soberam, mi treba mir i odmor.
Пиши ми слободно Те молам да не се стегаш да побараш помош од психолог. Добро е твоите чуства отворено да ги кажеш на стручно лице, а заради поддршка од дома и на сопругот и/или на најблиските. Многу пати вакви чуства се јавуваат кај мајки со мали деца заради премор, презаситеност од мајчинските обврски или заради хормонски флуктуации.
Мислам, уствари сигурна сум дека мајка ми не ме сака. И ќе ве замолам без - сигурно не е така, мајка ти е, како може да не те сака? Цел живот различен однос со мене и брат ми. Со мене е дрска, нападна, нон стоп се расправа, се што ќе направам ништо не е доволно, додека со брат ми е сосема спротивно. Едвај ја чекав со татко ми да се вратат од странство, а таа уште првиот ден ме нападна. Пробав да разговарам на секаков начин, и на крај секогаш исто, ме прави луда. Понекогаш размислувам да посегнам по животот, можеби така ќе и погодам.
Дистанца. Само тоа е спасот. Чувај си ги нервите и здравјето. И јас се оболев од моите за да им докажам дека сум вредна и на крајот пак не чинев. Секогаш наоѓаа причина за да ме омаловажуват, било тоа оти сум добила 4ка во училиште, оти сум се дружела со деца од село, оти сум била женско, оти сум имала 1кг вишок.... да не зборам за психичката и физичката тортура. Едниот умре, другиот родител уште ми е жив и се каам само порано шо неможев да ги одјебам. Сум била и во социјално сум молела да ме дадат во дом, ама на тие тамо не ги занима состојбата на децата. Со едниот родител не проговорив до неговата смрт, а и со другиот така ќе биде. И не ми е гајле ама ич.
Чудно е што кога зборуваме на телефон е поинаква, понежна а вака додека сме заедно се е поинаку. Татко ми е поинаков човек. И кажав повеќе да не ми се обраќа, ама ова не се трпи. Планирам да си стојам на збор и да не зборуваме, се додека не се промени, доколку воопшто дојде до тоа.
Дали ви се случило некој да ви бара причина да се скарате? На пример во мојов случај другарка ми бара причина да се скараме, на почетокот се беше ок се шалевме излагавме и од еднаш девојчето се смени почна да префрлува односноно да наоѓа причина да се скараме, демек не сме излагање често, ко прво каде може да се излага често со работа од 1 слободен ден, другото е кога ја прашав зошто не може да дојде лом ме направи ко да сум и кажала незнам што, кога шетавме ме навредуваше на фин начин но јас тоа не го сватив озбилно, веќе незнам како да се однесувам со нејзе ниту пак како да разговарам, што би направиле вие да сте на мое место?
@Ane_na_Bisera16 ако ти бара причина, дај ѝ ја. Не знам што даваш да те навредува. Во три лепе отерај ја и седни си на кафе, испиј си го сама на раат.
Не мислам дека бара причина да се скарате туку нешто не ѝ е погодено и не знај да го вербализира па се кара. Блиски сте? Поентата ми е, ако ти е грижа за неа пробај зборни. Пробај да свртиш муабет да видиш шо ѝ фали можеби во пријателството шо ја фрустрира и не знај да го комуницира. Ама не оди јбг. Ќе си заштитиш мирот и ќе се оддалечиш.