Ех иди почеток на месецот и сметки мора да се платат, купчето со пари се троши а не можи да се најди работа уште помалце нормално платена и да се учи во исто време. Роднините на татко ми гнасни немат абер да ми ги вратат иљадниците евра шо му ги должат и од кај да најдам јас дете пари за живот.Во вакви денови ми иди да си ги скратам маките ама знам дека и то нема да го направам.Да најдам некоја работичка во странство и да ринтам како црнец ама не знам како ќе биди,како да ја остам куќата шо ја имам празна со месеци.
И јас имам мисли дека ќе ми се случи нешто лошо, дури си правам најстрашни слики во мозокот, дури и си мислам дека ова ќе ми се случи ако го мислам постојано.
На моменти се плашам сама од себе и истовремено се чудам. Многу често ми се случува нешто да мислам (некоја случка настан, на пример ако би се случила) и истата случка ми се случува РЕАЛНО дали дента или утре дента како што сум си ја замислувала, не секогаш ама многу често се случува. Се прашувам како е тоа можно, не велам дека предвидувам, ама на некој начин?
Потсвеста игра голема улога во ова, ако не и најголема. Сето она што нашиот мозок може да го процесира како реално и вистинито е многу веројатно дека ќе се случи или веќе некому се случило. Пробај да се исконтролираш самата себе и мислите да ги насочиш на нешто позитивно.
i jas ponekogas pomisluvam deka ke se sluci nesto. ete blizi kraj na svetot zemjotrsi poplavi sudniot cas.... ama ona samo pomisluvam ako nekogas se sluci sudniot cas nikoj ne moze da izbea a ne deka se zamaram ili se plasam. se e toa gospodova rabota.
Сега ми олесна кога го прочитав постов. Некогаш имав такви мисли и за моите дека нешто ќе им се случи.
edno e da pomislis a drugo e da si opsednat so tie misli,ostavi ne se zamaraj i gotovo,i da ti dojde takva misla ignoriraj ja
Ми се вртат во глава некои црни мисли и мене дури ми се иде да си ја удрам главава од ѕид и да не мислам на глупости.
Знаеше да ми се случува до пред една година и траеше неколку месеци. Но, гледање на позитивни филмови, слушање лагано музиче и престан со читање на некои срцепарателни постови и цитати - или личности, успеав да се вратам на претходната состојба што е во секој случај позитивна. Црните мисли ми беа поврзани со анксиозноста која ја чувствував и секогаш беше страв дека ќе им се случи нешто на моите најмили. Фала Богу се е во ред, и јас сфатив дека од цртката не се бега и да е блиску и да е далеку и дека е бесмислено да ја очекуваш и да се плашиш од неа кога ќе дојде. Друго исто пробав да го исполнувам времето за да не размислувам премногу, обично читав книги и им правев анализи на ликовите од нив и на ликовите од филмовите, и почнав многу да се зафркавам, да се шалам со сопругот и тој со мене и така почнавме да го минуваме слободното време. Црните мисли си отидоа како што си дојдоа.
Од дете,значи од кога памтам,се секирам за се.За брат ми и сестра ми,за мајка ми и татко ми,уште од тогаш.Така сме изгледа родени.Во тинејџерските години ме напушти тоа чувство ,бев многу среќна,летав од радост,сега се сеќавам колку убаво се осекав.Но на 18 години прв пат доживеав напад на паника,и од тогаш се се врати како што беше во детството.Пак исто......Ова е и наследно да знаете,генетски.Имав периоди кога ми беше ок,ама сега не повеќе.Секирациите се вратија пак.Ние осетливите луѓе сме предодредени да имаме анксиозни нарушувања,од тоа не можеме да избегаме.И си се помирив со тоа
There must be a way! Znam i jas stradam od istoto. Vo posledno mi se izretcija, no odvreme navreme pak se pojavuvaat. I jas sum mnogu emotivna.
Не знам како да си помогнам веќе..ама и јас исто како тебе, од кога знам за себе сум емотивна, патам, се секирам за се и сешто..и имав периоди ј јас така на кај средно коа бев топ, ама на 23 год имав прв пат напад на паника..не знсев што се случува, ама иам 26 денес и сеуште со анксиозност се расправам.. стресни ситуации мр туркаат во амбис ептен, не можам да престанам да се грижам и да размислувам и истовремено се грижам затоа што толку се загрижувам... и затоа што запаѓам во вакви паранои и мисли и стрес и постојана трема што ќе биде како ќе биде... слабо јадам лошо спијам..више смачено ми е.
Дали имате напади на паника во сон ,па да ве разбуди наеднаш?Јас имам ретко,но еве денес имав,и мислев готово е ќе умрам.Се зафатив со работа да го трнат умот од тука...Пред тоа се напив тајлол хот за настинкава и задремав,па се случи тоа.И многу беше топло денеска....
moze ke ti izgleda smesno ama od nastinkata e.i mene cesto mi se slucivaat nekoi takvi stvari ko ke sum nastinata.
Од дента кога на дечко ми му се слошило и се онесвестил среде улица на враќање од училиште втора смена. И го немаше до вечер да ме побара, до кај 22h. Се грижев и бев нешто нервозна во себе но си помислував дека е на кафе некаде со другарите или заспал после втора смена уморен, како што и обично знае да си заспие од замор. Но кога ми кажа истата вечер после освестување и примено инфузија бев шокирана тотално ме преплаши и не отиде на училиште наредниот ден. И од тогаш еден час да го снема или да треба да оди некаде мене веднаш ми се вклучува левото сетило од типот "да не му се деси повторно нешто" Ми се чини дека повторно ќе му се деси истото и пострашно ми се вртат црни мисли од тогаш неможам да го заборавам тоа никако иако лекарите и резултатите од прегледот велат не било ништо сериозно се дешавало од замор, сепак јас неможам да занемарам на таа дешавка сепак се работи за дечко ми душа моја ме изедоа црни мисли
И од тогаш еден час да го снема или да треба да оди некаде мене веднаш ми се вклучува левото сетило од типот "да не му се деси повторно нешто" Ми се чини дека повторно ќе му се деси истото и пострашно ми се вртат црни мисли од тогаш неможам да го заборавам тоа никако. @LadyInTheDark kakvi ti se mislite takov ti e zivotot da znaes.mene ovaa krecenica ko mi ja kaza posle moe dolgo drdorenjen i zalenje veruj od ko se podzamisliv ispadna deka e navistina taka
Од секогаш сум имала вака страшни периоди кога помислувам на најлошо дека на моите блиски сакани ќе му се случи нешто....моментално сум во таков период и животот ми е пекол,секој ден,секој сат,минута секунда јас се плашам дека на некој ќе му се случи нешто,дека ќе ги изгубам и дури замислувам како да е реално всушност како да халуцинирам.искрено не знам како да се справам со ова,на моменти се губи,но некогаш трае и губам контрола.за брзо треба да одам на патување три месеци и искрено не знам како ќе ги оставам домашните сами со страв во мене да не му се случи нешто. Помош девојки дали е можда претчуство или само јас си правам филмови