А се лажеш ли ? Ги лажеш ли очите кога солзи ти натежнале, ги лажеш ли да не те издадат? Ги лажеш ли усните, кога бараат толина да ги натопи? Ги лажеш ли рацете кога навечер место мене перницата ја притискаш? Го лажеш ли телото, кога празнината ќе ти завладее? Си ги лажеш ли плановите дека вака подобро е? Си ја лажеш ли душата дека вака помирно ќе и е? Си го лажеш ли срцето, дека еден ден живо ќе е? Се лажеш ли.. ти се лажеш ли дека полесно ќе е?
Ако мислиш дека плачам, грешка си. Ти велам "Чао" низ насмевка. Знам дека не ти значам ништо, а всушност ни ти мене. Ти, изгубениот кој едно мисли, друго зборува, трето прави. А јас, онаа вечно заљубената во момче кое ја гледа како другар.
Barem ti da me podrzese ..da bese na moja strana ..drugo nisto ne sakav ..samo da imam doverba vo tebe veke ni toa go nemam.. dozvoli site da se izmesaat vo nasata vrska.. a najtesko mi e sto veke nemam izbor..jas sum prinudena a tebe ne te interesira
Је јеее јее ќе се видиме вечерва, и да знаеш сакам да бидеме сами ... па се немаме видено цела недела да си надокнадиме
1. Za najgolemata nedovrsena ljubov... ( Sudbinata me odnese tamu kade sto najmalku se nadevav.No, kolku I da e tesko, koga ke se pogledneme vo oci, ke si se potsetime na ubavite vreminja, ljubovta, razdelbata I luznite ) 2.Za najgolemoto razocaruvanje (Sega mi e jasno zosto vo tvoite godini seuste si sam..I ke bides uste dolgo vreme, zosto ne znaes da sakas, ne znaes da cenis, baras a nisto ne davas..se nadevam nikogas ni na ulica nema da te sretnam ) 3. Za mojot princ (Ti si pricinata poradi koja veruvam vo bajkite..ete takov si ti! So kolkava ljubov, trpenie, neznost, upornost cekase da ti vozvratam.Se cuvstvuvam sakano, mi ja vrati verbata vo lugeto I ljubovta.Te sakam !!!!!!)
Оди душо, исполни си ја целта и врати се. Знам дека животот повторно ќе ни ги вкрсти патиштата. Знам дека еден ден повторно ќе се сретнеме. Ти ќе бидеш истиот, силен и доверлив, а јас ќе бидам кротка и нежна. И ќе ти признаам дека никој до сега не направил да се почувствувам онака како што направи ти. Никој не ми ја исполнил душата толку многу за толку краток период, како ти. Толку многу научив од тебе... Фала ти душо за се'. Верувам во судбина. Чувај се!
Велат со тек на времето раната зараснува... Та, ти не си рана, ти си болка, Болка од скршена клучна коска, која зараснува како така, ама боли.. уште боли.. ... секој втор ден во месецот. ... при промена на времето. ... на изгрејсонце. ...на зајдисонце.
Мрш у пм!!!! Како можеш, како можеш да ми кажеш, ТЕ САКАМ а во исто време да ти смета тоа што сум. До кога, до кога јас ќе поместувам планини и мориња а ти само ќе чекаш да изградам мостови по кои можеш безбедно да поминеш? Љубовта не е само да ти даваат туку треба и да дадеш.. да дадеш бакнеж, прегратка, допир кој наежува... Се осеќам како најголема глупача кога ти викам гушни ме, бакни ме, кога ти се нудам како да сум најлесната девојка на светот... И сега по скоро пет години врска нај осамена сум кога лежам до тебе, кога морам јас да се местам под твојата рака за да ти текне да ме гушнеш. И по целиот разговор кога конечно собрав храброст да те прашам дали сакаш да е крај... оној поглед кој ме смрзна и твоите зборови НЕ НИКАКО изгледаа како најголемиот контраст осетен во срцево.. а сепак се согласив на прва и последна шанса за да го спасиме НАС, само заборавив да те прашам Пак ли само ЈАС треба да се трудам????
Има толку места низ градов кои првите месец, два ми ги прекуваа нозете од спомени. Срцето ми биеше ко лудо, чиниш ќе излезе секој миг. Стегав тупаница кога поминував покрај местото каде живееш, а и да сакам не можам да го избегнам. Го заборавив Џамбо од страв дека ќе те сретнам и нема да знам како да реагирам, можеби солзи ќе паѓаа една по друга. Денес не ни погледнувам по твојата улица, ниту еден човек што чекори по калдрмата повеќе не ме потсеќа на тебе. Поминувам покрај некогашните наши места без треперење, без пресекување на нозете. Те тргнав од секаде, полека, полека. Ми беше голема љубов, огромна, но беше и голем инат, нешто што мислев дека можам да го поправам, некој пропаднат случај на кој му треба рака за спас. Секогаш те ставав пред себе, но не се каам, воопшто. Не се каам за се што вложив во нас, за сите емоции, за сите понижувања, само се каам за материјалните работи кои ти ги дадов. Мислам дека никогаш нема да си простам, ниту да заборавам.