Од фб Udovac Moj Žika i ja živimo u braku trideset godina. Voleli se i poštovali, kućili i decu odgajali. Već smo prešli pedesetu i, kao većini u braku, nekad beše lepo, nekad smo mislili da i lepše ima. Porastoše deca, Žika ostade bez posla, zavlada neka apatija i u našoj kući i među narodom. Sve manje nam neko bane na kafu, a i mi retko gde idemo. Deca otišla svojim putem, u potrazi za poslom i životom. Mi se osamili i ućutali. Negde skoro kaže Žika otvorio Fejsbuk, našao drugove iz Vojske, pa neke naše stare prijatelje što odoše preko sveta, te sa njima malo razmeni poruke i ubije vreme. Tako ja kad dođem s posla, skuvam ručak i sve obavim, taman da malo progovorimo, ali moj Žika gleda u telefon i ne progovara, ko ova današnja deca. Rešim ja da propratim situaciju, pa i sama napravim profil na Fejsbuku. Stavim sliku neke zgodne žene sa reklame iz novina, pa dodam i još par na travi, na plaži, onako izdaleka, samo da se figura nazire. Nadenem joj ime, napišem da živi blizu, pa pošaljem Žiki zahtev. Prihvati mene Žika za prijatelja, pa mi kao pravi džentlmen posla poruku da me pozdravi i poželi dobrodošlicu. Ruku na srce, Žika je uvek bio dobar domaćin i voleo goste, dok su nam dolazili. Tako, muž i ja počnemo da se dopisujemo. Tada ja prvi put čujem da moj Žika voli zdrav život, ozbiljnu muziku, a veli i knjige voli, nego ne stiže da čita. Smela bih se zakleti da Žika voli pečenje i sarmu, da se zgražava na fitnes i pahuljice, o knjigama i muzici i da ne govorimo... No, dobro, prihvatih ja igru pa mu udelih komplimente i napomenuh da je danas sve manje pravih džentlmena. Tad on meni potanko opisa koliko je on savršen. Posle par dana upitam ja Žiku je li njegova supruga oduševljena što ima takvog deliju, kad mi on na to odgovori da je njegova supruga, veselnica, preminula pre dve godine! Auu, kad to pročitah dođe mi da odem u sobu, gde on, kao gleda utakmicu, i da ga ubijem, pa da malo ja budem udovica, ali nekako se uzdržah. Kad mi ispriča kako o deci sam brine, po kući sve radi, ma bi mi žao Žike što sam mu ja umrla. Kad odem na posao Žika vredno pošalje poruku meni, pa se javi i ženi, valjda da umiri savest. Doduše, ženi samo kratko - kupi hleb. ili, odoh ja na pecanje. Sa mnom bi, da je vremena, povazdan pisao. Pita me i kako sam spavala i šta sad radim, a i kako se osećam. Pošto to odavno nikoga nije interesovalo, sve ja Žiki potanko ispišem. Kad mi dođe da se nekome požalim odem u sobu, legnem i pišem mužu u dnevnom boravku. A bilo je dana kad popodne sedimo na dva kraja ugaone garniture i dopisujemo se. Moj muž i ja. Ponekad mi se Žika toliko dopadao da sam zaboravljala da sa njim živim trideset godina. Ponekad me potera đavo pa ga pitam je li pokojna žena bila lepa. Bila je, bolno napiše Žika. Priupitam ja o toj pokojnici svašta, ali on vešto izbegne da se o njoj dugo priča. Radije piše o mom mužu, za koga mu napisah da po ceo dan gleda u telefon a na mene ne obraća pažnju. E, njega Žika izgrdi po propisu! Kako može ovakvu ženu da zapostavi, veli šta bi on dao da nije sam i jadan. Šta bi on dao da ima ovakvu ženu kraj sebe! Prolaze dani, a ja čekam poruke od Žike i kad stignu L obradujem se. Počeli smo da se krijemo po kući i da se dopisujemo. Nešto se mislim, ko je ovde lud? A ne znam ni šta da radim… Da li da ipak ubijem Žiku, pa da mi se na onom svetu pridruži, ili da mu pustim klasičnu muziku i spremim ovsenu kašu za ručak, kad već voli? Ako ovako nastavimo zakazaćemo sastanak, pa kud ću onda. A sve mi se čini da će mi se ucveljeni udovac i pokojna žena zaljubiti... Ipak mislim da je najbolje da što pre raskinemo, inače će vrag odneti šalu..
