Ми падна една мисла, па да си напишам. Интересно е како низ одредени фази се менуваат и стравовите. Башка интересен е и стравот каква форма добива низ времето и дури "се бавиме" со него, тој се видоизменил целосно и на крај толку од нас. Животот поминал во страв. Еми жити животот тогаш. Секој страв е прифатлив и совладлив. Само не го анализирајте.
100% исто. Ни сопствената смрт толку не ме плаши. Повеќе ме плаши да ги изгубам како пријатели, роднини, љубовен партнер. Ептен тешко се справувам со тоа, тогаш самата од себе се плашам.
Се би надминала, но не и да доживеам да му се случи нешто на син ми. Тоа би ме убило. Исто имам страв да не ги изгубан останатите кои ги сакам, мм, моите и сл...
Jas mn imam strav koga sum sama doma osobeno na vecer se mi lupa mi se trese se vo mene kako da se spravam so toa dali nekoj se soocil so vakov strav I kako da se pobedi pozz..
Стравот (рационален) е дефанзивен механизам кој се јавува при опасна ситуација и исто како и срамот е одлика на интелигентните. Колку поинформиран и едуциран толку попретпазлив си.